1971 – 1975:  OD NEWPORTA DO BEOGRADA

... Prvi Newport Jazz Festival u Beogradu održan je od 31. oktobra do 3. novembra u Domu sindikata. Producent je bio George Wein, stručni saradnik Aleksandar Živković, organizatori Milan Šević i Dušan Marunić, a priređivači Dom omladine Beograda i Radio Beograd 202. Festival su otvorili Duke Ellington and His Orchestra, 31. oktobra 1971. godine... Danas neverovatno zvuči da su se u istom trenutku na sceni našli Dizzy Gillespie (truba), Sonny Stitt (saksofon), Kai Winding (trombon), Thelonious Monk (klavir), Al McKibbon (kontrabas) i Art Blakey (bubnjevi), u sastavu savršeno nazvanom The Giants of Jazz. Ili da su članovi avangardnog kvarteta Ornette Colemana bili Dewey Redman (saksofon), Charlie Haden (kontrabas) i Ed Blackwell (bubnjevi)…  

… U katalogu iz 1972. godine, Aleksandar Živković je već imenovan za selektora programa, što znači da je verovatno imao mogućnost izbora iz Weinove ponude, a takođe je istaknut i u najavi otvaranja sa: “Aleksandar Živković, džez kritičar iz Beograda, predstavlja Jugoslovenski All Stars Band”… Treće izdanje već nosi ime Newport-Beograd Jazz Festival, što je priprema za puno prepuštanje festivala domaćinima. Prvi put se najavljuju jam sessioni – “običan”, uz dežurni Art Farmer-Kenny Drew Quartet u Dansing dvorani Doma omladine, i “gala”, uz dežurni Young Giants of Jazz (Gary Burton, Joe Henderson, Cedar Walton, Roy Haynes, Larry Ridley i Jimmy Owens) u restoranu Panorama u hotelu Jugoslavija, koji je smestio sve učesnike… Koncepcija drugog i trećeg izdanja prate liniju iz 1971. godine, ali festival i diskretnim programskim zahvatima traži autentičnost. Tako je sa domaće scene 1972. godine predstavljen Jugoslovenski All Stars Band, a 1973. Korni grupa, dok je na trećem izdanju prvi put uvršten jedan neamerički inostrani sastav – Nowi Singers iz Poljske…  

… Prekretnicu je predstavljalo sledeće izdanje, održano od 12. do 15. novembra 1974. godine. “Dom omladine predstavlja Beogradski Jazz Festival”, stajalo je na omotu kataloga sa slikom Duška Gojkovića, i bilo je jasno da je izvršena suštinska promena… Glavni program je prvi put održan u novoj sportskoj hali Pionir, što uopšte nije bila preambiciozna odluka: po tvrdnji jazz kritičara Svetolika Jakovljevića, svake programske večeri je prisustvovalo oko 4000 ljudi! Ipak, iskustvo sa neadekvatnim zvukom i atmosferom u hali već sledeće godine će vratiti festival u sale Doma omladine i Doma sindikata, što nije značilo bitno manji broj mogućih posetilaca, pošto su za većinu programa organizovana po dva termina, u popodnevnim i večernjim satima (kao što je bilo slučaj i sa izdanjima Newporta)…  

… Nosioci programa su i dalje bili američki jazz heroji (1974: Sonny Rollins, McCoy Tyner, Stan Getz i Gato Barbieri; 1975: Charles Mingus, Roy Haynes, Gary Bartz, Earl Hines/Benny Carter i Carmen McRae), ali je Evropa dobila ravnopravan tretman (1974: Mađarska, Čehoslovačka, Poljska, SR Nemačka, SFRJ/SR Hrvatska; 1975: SSSR, Finska, SFRJ/SR Srbija – dva orkestra). 1974. godine je posebnim programom osvetljena umetnost Charlie Parkera (u programu najavljenom kao “Gostovanje Newport Jazz Festivala – New York” nastupili su Dizzy Gillespie, Jay McShann, Billy Eckstine, Sonny Stitt, Charles McPherson, Eddie Lockjaw Davis, Budd Johnson, Curtis Fuller i Cecil Payne), a 1975. godine je proslavljeno nasleđe Louis Armstronga, uz učešće New York Jazz Repertory Company…


1976 - 1980:  JUBILEJ PRE JUBILEJA

… Posle Živkovića festival potpisuje Saša Radojčić, beogradski jazz pijanista – prvo kao stručni saradnik, pa selektor, i potom kao muzički urednik, što mu je i bio stalni posao u Domu omladine. 1976. godine broj dana se smanjuje sa 4 na 3, a broj učesnika pada sa 10 na 8, i taj broj se održava do 1978., sa po četiri američka sastava/izvođača i isto toliko neameričkih/evropskih/domaćih učesnika. Lista američkih zvezda je i dalje referentna: Bill Evans, Betty Carter, Gil Evans, Freddie Hubbard, George Duke, Dexter Gordon, Thad Jones, Mel Lewis, Chick Corea, Gary Burton i Lionel Hampton nastavljaju niz započet Newportima… Jedno ime je uvek iz blues sveta (1976 – Muddy Waters, 1977 – Odetta, 1978 – Albert King, 1979 – Memphis Slim) i uvek po jedan domaći veliki orkestar, poštujući, koliko je moguće, u ono vreme popularan tzv. republički ključ (1976 – Ljubljana, 1977 – Simfonijski orkestar RTB, 1978 – Beograd, 1979 – Zagreb, 1980 – Beograd, 1981 – Novi sad)…  

… 1979. godine je program dizajniran kao niz od četiri pisma, adresiranih „Zaljubljenicima džeza – Dom sindikata – 11000 Beograd“, uz poštanske marke sa likovima Lionel Hamptona i Chick Coreae (dvojice učesnika festivala), etiketu „Par Jazz Mail – R1979“ i ručno pisani komentar u uglu: „...Verujemo da će i vas iznenaditi podatak da je ovo već deseti po redu Beogradski jazz festival, koji je svoj život započeo kao gostovanje dela učesnika Newport jazz festival-a u Beogradu. Tokom ovih 10 godina na pozornicama Doma omladine, Doma sindikata i Sportske dvorane Pionir sreli smo se sa najvećim ličnostima jazz muzike...“ Zaista, ne treba sumnjati da su mnogi bili iznenađeni objavom jubilarnog festivala... Kada je Dom omladine Beograd dobio 2005. godine zeleno svetlo da ponovo pokrene festival, ova greška je morala da bude ispravljena, pa je tako održano dva izdanja 21. Beogradskog Jazz Festivala...

... Sledeće izdanje (1980) ostaće upamćeno po dva legendarna momenta koja će svedoci prepričavati godinama kasnije, ali i po prvom prosečnom odzivu publike. Festival je otvorio Weather Report, u tom trenutku najpopularniji jazz band na svetu, pa je za dvoranu ponovo izabrana hala Pionir – ne treba sumnjati da su veliki majstori uspeli da pobede neakustičnost dvorane. Ipak, kratko vreme za reklamiranje događaja i skupe ulaznice doprinele su da neki potencijalni posetioci ostanu kod kuće, a neki pred vratima dvorane. Srećnici koji su se zatekli u sali prisustvovali su jednom od najboljih koncerata u celokupnoj istoriji festivala... Druga epizoda pripada samom kraju koncerta Sonny Rollinsa, tj. izvođenju bisa u Velikoj dvorani Doma sindikata i žestoko je bizarna, o čemu svedoči Dragan Kremer, kritičar Džuboksa. „Naime, Sonny je raspalio ’Isn’t She Lovely’ Stevie Wondera, improvizujući oko glavne teme... Taman kad se razmahnuo, ozvučenje je prestalo da radi... No, majstor se nije dao zbuniti... Uz ovacije prisutnih i pljeskanje rukama, išao je iz kruga u krug improvizacija više od deset minuta, izazivajući oduševljenje svaki put kad bi otpočeo novu frazu... Slušali smo izuzetnog muzičara i još doživeli jedan od onih divnih trenutaka koji se dešavaju samo slučajno i posle pamte doživotno...“        


1981 – 1985: VELIKA KRIZA

… Godina 1981. Nema više para za cele sastave iz SAD, niti dovoljno celovitih projekata iz zemlje. Festival ipak opstaje, zahvaljujući pretežno starijoj gardi muzičara, učesnicima još prvog Newporta, koji su u svojim grupama imali nove mlade adute. Malo je reći da su Dizzy Gillespie Quartet i Art Blakey & The Jazz Messengers trijumfovali u Velikoj dvorani Doma sindikata. Radilo se o nečemu mnogo značajnijem: Dizzy je pored sebe imao Paquito D’Riveru, klinca sa Kube koji će tek stasati u veliku ličnost jazza. U Blakeyjevoj prvoj liniji bili su braća Wynton i Branford Marsalis…

… Sledeće godine kasa se potpuno ispraznila, i festival bi se ugasio, da ga nije spasila Evropska Radiodifuzna unija održavajući manifestaciju kao European Broadcasting Union Jazz Festival, uz program odabranih sastava sa evropske jazz scene. Bez Amerikanaca po prvi put, publika je, naravno, slabo reagovala na ovaj eksperiment, pa je na silu za kraj ubačen Mingus Dynasty, koji se nisu našli u programu…  A šteta. Iz današnjeg ugla gledano, ovaj festival je umetnički pružio više od polovine prethodnih. S druge strane, možemo da se ponosimo da je Beograd svedočio evropskom jazz buđenju, što su mnogo godina kasnije prepoznali neki prestižniji evorpski festivali…

… Poseta dalje pada 1983. godine – logično za program u kom je među 11 učesnika čak 4 sa beogradske scene (koji će, publika to dobro oseća, svirati isto što sviraju petkom i subotom u Jazz klubu Doma omladine), dva sastava iz Mađarske i samo jedan Amerikanac Joe Lee Wilson. Izdanje koje nije vredno zadržavanja, osim kasnije opaske Svetolika Jakovljevića da je te godine poseta pala ispod 500 prodatih karata po danu. Ovaj trend se nastavio u narednim sezonama, pa je sala Doma sindikata postala prevelika…

… Izdanje 1984. godine, najmanje po broju učesnika (samo 6), prošlo je u znaku klarinetiste Tony Scotta, jazz lutalice i veseljaka neverovatne energije, koji se na svom belosvetskom jazz hodočašću mesec dana zaustavio u Beogradu. Dok su, smoreni od dosade na glavnoj sceni, beogradski jazz afisinadosi tražili spas u Dansing dvorani, iz nekog ugla bi se svake večeri pojavljivao Tony Scott, otpočinjući veličanstven jam. Sa prvim petlovima, u karipskom ritmu Rollinsovog “St. Thomas”, uz vruće kifle i hladan jogurt u obližnjoj pekari odlazilo se na spavanje dok je prva smena kretala na posao. Sledeće, 1985. godine festival su spašavali slavni trubač Chet Baker i kvartet saksofoniste Lou Donaldsona, sa fenomenalnim slepim pijanistom Hermanom Fosterom, koji je briljirao i na jam sessionu…  


1986 – 1990:  USPON I PAD

… Za potrebe Beogradskog Jazz Festivala 1986. godine, organizator je našao veće razumevanje društvene zajednice, dobrog partnera u Informativnoj službi Ambasade SAD i novog selektora Stjepka Guta. Recept za uspeh je bio jednostavan – obezbediti zvezde za dve programske večeri u Sava Centru, a onda začiniti obrok sa nekoliko manjih imena u Domu omladine. Tako je u Beograd treći put došao Miles Davis, na tragu mega uspeha koje je u svetu postizao sa novim programom i sastavom, i prvi put Count Basie Orchestra, pod umetničkim rukovodstvom Frank Fostera… Podatak sa biletarnice: čak 7000 prodatih karata - kao u najboljim danima festivala… Ista formula je primenjena sledeće, 1987. godine. Salu Sava centra napunio je Chick Corea, sa akustičnim programom. Iz jazz istorije izvučen je zaboravljeni saksofonista Teddy Edwards, na radost stare garde jazz pravovernika: princip pomalo za svakog je opet profunkcionisao. U tom smislu, na program festivala se vraća i blues, u izvođenju Big Daddy Kinsey & The Kinsey Report…

… Saša Radojičić odlazi u penziju, a brigu o selekciji preuzima Milena Petrović, novi programski urednik Doma omladine. Sava centar se ustalio kao prostor za headlinere: uz pravi izbor umetnika, sala je uvek bila dovoljno popunjena (1988: Herbie Hancock, Art Blakey & The Jazz Messengers, Phil Woods & Freddie Hubbard; 1989: Nina Simone, Modern Jazz Quartet, Ahmad Jamal), a na listu učesnika festivala dopisana su nova legendarna imena iz istorije jazza… S druge strane, nekoliko domaćih sastava sazrelo je da bude predstavljeno u društvu svetske elite i organizator je to činio, u okviru jednog programa u velikoj sali Doma omladine…

… Poslednje izdanje festivala (1990) pred dugu pauzu pripremano je u uslovima jasnog pozicioniranja tadašnjeg rukovodstva Doma omladine Beograda nasuprot strane koja je vodila srpsku politiku. To je, naravno, značilo da će ozbiljna finansijska i medijska podrška izostati… Događaj je slabo reklamiran, pa je prodato samo 4500 ulaznica, mada program nije bio slabiji u poređenju sa prethodnim godinama. Osim Dizzyjevog orkestra, sa pregršt slavnih imena (Arturo Sandoval, Paquito D’Rivera, Claudio Roditi, Slide Hampton, James Moody, Danilo Perez, Airto Moreira, Flora Purim, Ignacio Berroa, Giovanni Hidalgo…), među učesnicima su bili Jimmy Smith, McCoy Tyner Big Band i Gary Burton, sa budućim “novim lavovima” svetske scene…

… Već na proleće sledeće godine je bilo jasno da se na podršku političkih institucija više ne može računati, a i kome je bilo do jazza dok je na televiziji išao direktan prenos raspada zemlje? Kada je trebalo da se početkom jeseni objavi program, rukovodstvo Doma omladine Beograda izdaje saopštenje za javnost: “Naravno, bilo je moguće upriličiti skromno i simbolično održavanje 22. džez festivala. Međutim, uvažavajući stvaralački inat organizatora BITEF-a, BEMUS-a i drugih kulturnih manifestacija, opredelili smo se da u ovim okolnostima, umesto simbolike ili stvaranja iluzija da je sve u redu, odložimo festival. Našoj publici, ljubiteljima džeza, kulturnim poslenicima, izvinjavamo se zbog nesklonosti iluzijama. Pravo izvinjenje, publika i mi zajedno, očekujemo od stvarnih vinovnika ljudske i kulturne bede kroz koju, kao nikada do sada, prolazimo.”

Odlaganje je bilo dugo – na obnovljeni festival čekalo se sve do 2005. godine.

Vojislav Pantić
Umetnički direktor Beogradskog Jazz Festivala  

NASLOVNA STRANA

KRATKE BIOGRAFIJE UČESNIKA GLAVNOG PROGRAMA