Vreme za brži konektor

Nakon dekada zastoja, dva proizvođača su sada načinila pravi prodor - Eichmann i WBT. Prednost u ovom trenutku je na strani WBT-a koji je definisao novi trend svojim ''NextGen'' skupom proizvoda. Dobrodošli u predivan svet RCA konektora.

Sve do sada, ni jedan standardni RCA konektor nije bio u stanju da prenese signal na tehnički korektan način – drugim rečima, bez refleksije.

Nedavno razvijena rešenja govore da više ništa neće biti isto u svetu konekcionih tehnologija. Hiljade i hiljade hifi entuzijasta će uskoro želeti da opreme svoje audio kablove novim RCA konektorima. Koji je razlog koji stoji iza ove predviđene euforije? WBT je razvio novi RCA plug. Njegovo ime je 'Nextgen 0110'' i, kao što i samo ime sugeriše, dizajniran je da označi ''promene u pristupu'' na polju hifi konekcija.

Ne dešava nam se svaki dan da nas nazove iskusni fizičar poput Hans Strassnera iz Leverkusena, specijalista za kablove i da kaže: ''Šaljem vam pet audio kablova – svih pet su identični ali su opremljeni različitim utikačima. Nećete verovati svojim ušima''. Dovoljno je da kažem da su Strassnerova predviđanja bila veoma tačna pošto smo bili potpuno oduševljeni. Ali, o tome više, kasnije.

RCA utikač (takođe poznat kao cinch (osiguran) konektor) je nešto poput ''velike stare dame'' u hifi svetu. Otkriven je od strane američke RCA kompanije 1942. godine iz veoma praktičnih razloga: industriji je trebao jeftin utikač za povezivanje novorazvijenog record plejera na odgovarajući pojačavač – što u današnje vreme više izgleda kao radio prijemnik. To je razlog zašto je ispravno puno ime konektora i dalje ''RCA Phono Plug''. Prethodno nije ni bilo potrebe za utikačem ove vrste – nije bilo ničeg za šta se trebalo zakačiti, pošto je proces reprodukcije muzike u potpunosti zauzimao mesto na istom uređaju.

Priča o uspehu RCA utikača se nastavlja sve do današnjih dana – uprkos kratkotrajnim promenama koje su nastale u kasnim pedesetim, kada su Nemci, poznati zaljublenici standarda, odlučili da krenu svojim putem sa ''DIN plug'', peto-pinskom verzijom, koja je, de facto, standard u Evropi već skoro 20 godina i koji i dalje preferiraju neki proizvođači (kao što je Naim ili Phonosophie). U poređenju sa svojim internacionalnim konkurentima (rade isti posao), prednost DIN konektora je bila to što je strogo u skladu sa definisanim specifikacijama, dok su RCA konektorii dugo vremena bili karakterisani svojim veoma velikim tolerancijama od toga "da se čak i ne uklapaju u ležište" pa do toga da "ispadaju iz ležišta''. Ovi problemi su u međuvremenu otklonjeni, i utikači i ležišta (utičnice) svugde u svetu sada osiguravaju dobro međusobno uklapanje – mada to nije bilo tako sve dok se 1999. godine nisu na internacionalnom nivou usvojile 'oficijalne' dimenzije za utikače i ležišta.

RCA cinch predstavlja koaksijalnu konekciju: unutrašnji provodnik – ''vrući'' pin – je okružen cilindričnim spoljašnjim provodnikom – povratnim provodnikom ili uzemljenjem. Ideja koja stoji iza ovog konepta je krajnje jednostavna i koegzistentna: cilj je bio da se nastavi sa uopštenom koaksijalnom strukturom povezanih kablova duž cele plug i socket veze. Razlozi za biranje ovog sistema je isto tako logičan: niska-impedansa mase na spoljašnjem provodniku je dizajnirana tako da služi kao efikasni štit za slabi signal unutrašnjeg provodnika.

Ovaj koncept povezivanja je postao generalno prihvaćen i relativno oslobođen od problema tokom nekoliko dekada. RCA konektor je uskoro transformisan iz obične u skupu, hromiranu praktično zlatnu primadonu – komponentu za kablove čija je cena ponekad i mnogo veća od cene komponenata koje povezuje. Ultra-stabilni, sa optimizovanim električnim karakteristikama i funkcionalni kao i prvog dana nakon godina korišćenja - to su kvaliteti koji se i dalje očekuju od proizvoda u tom segmentu.

Ovo nije prvi znak novih razvojnih trendova u svetu audofila koji se mogu sresti u poslednje vreme. Nekoliko godina ranije, ''plastični konektor'' skromnog izgleda pod nazivom ''Bullet Plug'' australijskog proizvođača Eichmann – počeo je da čini život teškim na tržištu uspostavljenim čvrstim metalnim konektorima. STEREO je u svom broju 10/02 izvestio o zadivljujućim karakteristikama ovih konektora koji snižavaju cenu.

''Imperija'' sada uzvraća udarac – pod vodjstvom WBT-a, ali sa različitim ciljem na umu u odnosu na Eichmann-a: cilj Essen-baziranih specijalista je da napokon dobiju potpuno priznanje za RCA plugove za digitalne konektore. Iako se digitalni izlazi sa RCA priključcima mogu pronaći na skoro svakom plejeru, i mada se ovaj mod povezivanja smatra mnogo superiornijim u odnosu na većinu opcionih fiber optičkih izlaza kada dođe do povezivanja spoljašnjih digitalnih/analognih konvertora i opreme za snimanje – sva postojeća digitalna transmisija preko RCA kablova je uprkos tome tehnički slaba i podložna greškama.

Razlog je taj što, kada se prenose digitalni signali visoke frekvencije u megahercnim opsezima, fizički fenomeni koji važe za audio signale u opsezima od dvadesetak ili nekoliko Kiloherca više nemaju značaja – ključne reči su ''karakteristika impedansnog slaganja". Bitna je činjenica da ni jedan RCA konektor konvencionalnog dizajna i ni jedan priključak ne mogu da zadovolje ove zahteve – ne zbog nedostatka promišljenosti, već kao posledica dizajna i dimenzije. Posve je sigurno da je vlasnik WBT-a Thörner želeo da promeni stvari: on je mislio da je nekako moguće napraviti 75-omni utikač kompletno sa odgovarajućim priključcima bez napuštanja kompatibilnosti sa postojećim standardom. To jeste bilo moguće, ali uz neophodne radikalne raskide sa velikim brojem tradicionalnih principa dizajniranja.

Zatvoreni cilindrični provodnik uzemljenja oko unutrašnjeg provodnika morao je da ode. Projekat ne bio bio izvodljiv bez takve akcije. Rezultat je taj da novi WBT 0110 ima konektor uzemljenja koji je drastično smanjen po veličini: uski završetak ima kontakt sa socketom samo u jednoj definisanoj tački. Konvencionalni čvrsti metalni plug elemenat ne bi bio u stanju da postigne neophodno povećanje u ''širini'': tako da se morao napraviti put za novo rešenje sa totalno neutralnim karakteristikama što se tiče efekta električnog polja: a to znači plastiku. Glavno telo 0110-a se sastoji od genijalnog aranžmana tri modelirana dela načinjena od savremenih materijala ''Ultramid'' i ''PEEK''. Oba materijala karakteriše velika mehanička snaga, a poslednji takođe poseduje izvrsnu otpornost na toplotu – na kraju krajeva, plug je i dalje potrebno zalemiti na kabl bez iznenadnog topljenja.

Sledeće pitanje: ako plastika igra glavnu ulogu, da li je i dalje neophodno koristiti mehanički stabilne, ali električno pre ''nesavršene'' provodne materijale poput zlatom presvučenog mesinga?

Odgovor je ne, ali je WBT morao da napravi nekoliko trikova u stilu čoveka od gume, kako bi doveo bakar i čvrsto srebro u oblik koji je dorastao svom zadatku. Novi kontakt elementi su napravljeni procesom presovanja i imaju zadatak mehaničkog stezanja ukalupljenih plastičnih komponenata od ''0110''. Kao što je ranije rečeno, dostupni su u dve verzije: Cu verzija sa pozlaćenim bakrom za samo oko 25 eura komad, i sa čvrstim srebrnim kontaktima (verzija Ag) za 42 eura po utikaču (napomena: cene se odnose na nemačko tržište).

U isto vreme, međutim, svim detaljima vezanim za impedansu vredi se baviti samo ako pogledamo detaljnije u celu rutu prenosa pre nego da se isključivo fokusiramo na kablove i utikač. Drugim rečima, potreban nam je socket koji ne poništava sve naše napore – kao što je slučaj sa svim konvencionalnim socketima, koji se, prirodno, sreću sa istim problemima geometrije, kao i odgovarajući plagovi. I to je razlog zašto je WBT razvio ''Nextgen'' kao integrisani sistem koji sadrži i ''0210'' – RCA socket koji napokon dozvoljava da ''75-omski trik'' radi svoj posao. Inovativna karakteristika utikača je dizajn kontakta uzemljenja: sastoji se od dva elementa sačinjena od folije i zakačena na plastično jezgro, i ekstremno genijalna geometrija socketa osigurava da 0110 uvek kontaktira samo jednu od folija – bez obzira na poziciju u kojoj se plug ubacuje.

Šta više, WBT je čak pronašao način da osigura kompatibinost novog utikača i priključnica sa standarnim RCA konektorima, mada oni, naravno, dostižu svoj puni potencijal samo kada rade u paru.

Više nego očigledno je da dizajn 0110 i 0210 modela nudi nekoliko glavnih prednosti: kao što je transmisija digitalnog signala bez refleksije – i drastično smanjenje »metaliziranog« sadržaja zvuka u audio primeni, takođe i u primeni na nižim učestanostima: ove prednosti se kreću od značajnog smanjenja kapacitivnosti između metalnih delova ova dva ''pola'' do smanjenja veličine gubljena vrtložnih struja (što je objašnjeno u prethodnom odeljku). Zbog nedostatka uređaja sa odgovarajućim priključcima, još uvek nismo u stanju da zaista čujemo prednosti korektno uparenih impedansi digitalne konekcije, ali imamo primetne prednosti samih plugova u čistom modu povezivanja.

Varijacija zvuka između utikača nije novost za nas, ali da bismo bili sigurni, za naš test smo kao ulaz izabrali dva utikača za koje smo se nadali da će izvesno proizvesti značajne razlike: WBT ''stari'' naspram WBT ''novom'' – oba u bakarnoj verziji. I nismo morali da držimo fige, zato što je razlika koju smo čuli nakon izmene pluga na 0110 – opremljen HMS kablom zahtevala malu ili, čak nikakvu koncentraciju: novi konektor je značajno poboljšao kvalitet zvuka. Celokupni muzički perfomans je iznenada preuzeo vođstvo u odnosu na mnogo tišu pozadinu. Bilo je skoro kao da je neko uvećao odnos signal/šum u lancu za otprilike 20 decibela. Prostorni kvalitet zvuka je bio značano dublji nego pre, a basovi su izgledali kao da su prošili svoj opseg na dole za pola oktave. Kako je to moglo da se desi? Da li je naš kabl sa 0101 neispravan? Komparativni test načinjen sa drugim "modelom teškog metala", Clearaudio model, uklonio je sve sumnje: era čvrstih konektroa izgleda da se približava kraju.

Audio test je pokazao da mnogo metala nije dobro za kvalitet zvuka. ''Smanjeni'' plugovi su davali bolje zvučne rezultate.

U sledećem krugu smo razmatrali da li je opravdana novčano nezanemarljiva dodatna investicija u čisto srebrnu verziju 0110: ne zaboravimo da govorimo o razlici od 66 eura po kompletu od četiri pluga. Zavisno do zahteva i tačke gledišta, možda jeste, a možda i nije vredno potrošiti dodatni novac: srebrni model treba da je u stanju da potre povremene promene zvuka ili par drugih detalja – i kreira neznatno drugačiji prostorni efekat nego pozlaćeni bakarni kontakt: čista srebrna verzija pravi neznatno dublji, polukružni osećaj. Normalan ''0110'' , sa druge strane, ima istaknutiji bočni domet iza strana zvučnika i proizvodi malo više sonoran i prijatniji zvuk. Potrebno je da čujete oba da biste odlučili koji model je bolji za vaše okruženje. Što se tiče čistog tonaliteta, mi preferiramo bakar.