Na svu sreću, Donald je skupio vremena, ne samo da diskutuje o "Morph The Cat" (Reprise, 2006, 9362-49975-2), već da nam priča i o uticajnim autorima crnog humora, seksualnosti ratnih vremena, i kako se ništa interesantno nije dogodilo u popularnoj muzici još od nastanka regea.

Chris: I tako, izašao je tvoj divni novi album.

Donald: O, hvala.

Chris: Prošlo je 13 godina od tvog poslednjeg pravog solo poduhvata.

Donald: Da, baš tako.

Chris: Zašto toliko čekanje?

Donald: Pa, znaš da sam imao ovo... pa, postoji taj Steely Dan bend koji me pritiska, i moram da pravim te albume za Steely Dan i da idem sa njima na turneje i takve stvari. I to je moj dnevni posao, tako da nemam baš puno vremena da radim na solo stvarima tako cesto.

Chris: Razumem. Pročitao sam kratak članak u kom piše da je ovaj album poslednji deo triologije, i pitam se da li je to istina, i ako jeste, da li je ovo tvoj poslednji solo album?

Donald: Pa ne, znaš, istina je da je poslednji u triologiji; uostalom moralo bi da se zove drugačije od triologije. Ali da, nije počelo kao triologija, ali kako je to već išlo, prvi album u 1982, i onda kada sam završio sa drugim, "Kamakiriad", 1993, osetio sam da ima neki nezavršeni kvalitet. Tako da sam shvatio da bi trebao da postoji i treći deo…

Chris: Jel možeš to da objasniš?

Donald: Pa, mm... prvi album, "The Nightfly" je bio iz ugla mlade osobe, možda ranog tinejdžera, a "Kamarkiad" je bio ... iako je imao naučnofantastični okvir, zapravo se radio o sredovečnosti. I, kako već znaš, sada imam 58, tako da je ovo ustvari pogled na poslednje godine života. Ali taj "Kamakiriad", album o sredovečnosti, završio se sa – jedan tip koji vozi futuristički automobil – a završava se vožnjom u nepoznato, ne znajući kuda je krenuo, tako da ima nezavršeni osećaj na kraju

Chris: Sav tvoj rad i na Steely Dan i na tvojim solo projektima oslobodio je dosta ironičnog humora i skrivenog liricizma – cinilo se su to stalni elementi tvog rada. Da li pristupaš svakom albumu sa spremnom lirskom temom, ili je taj proces malo manje rigidan, nego što se čini?

Donald: Pa, sa Steely Dan ja ne mislim da smo mi ikad unapred smislili temu, iako mislim da neki albumi imaju nekakavu ... Reflektuju ono o čemu smo tada razmišljali ili nešto o vremenu u kojem smo tada živeli. Ali, mislim da je istina da ... Znam da kada sam napravio "Nightfly", da je postojala neka vrsta poluautobiografskih namera. Tako da kada sam radio "Kamakiriad", definitivno sam imao neku nejasnu, nejasnu priču. Znaš, ja ne volim da budem jako strog oko toga, ali što se tiče ova tri albuma, definitivno je bilo... ma znaš da je tema u osnovi bila, na neki način... pa, ispala je da je na neki nacin tri različita stadijuma muškarca ili tako nešto.

Chris: Tvoje inspiracije, da li su uvek – mislim na lirsku inspiraciju – da li su uglavnom uzete iz lične perspektive?

Donald: Misliš na moje albume, ili na Steely Dan albume?

Chris: Na tvoje radove.

Donald: Pa da... glavna razlika izmedu Steely Dan albuma i onih koje sam radim je ta da su moji više lični i subjektivniji i imaju više sa autobiografskim stvarima.

Chris: Ali sa Steely Dan, doživljavaš ih da su više kao spoljašnje iskustvo?

Donald: Znaš ... Walter i ja smo razvili, tokom godina, kolektivnu personu, koja je na neki način narator pesmama i ovog puta, kao da su Steely Dan momci bez devojaka. To je... znaš da on ima dosta muško-odbrambenih uredaja, i onda s vremna na vreme, on se slomi ponekad i vidiš kroz njegove odbrambene mehanizme i tako dalje, tako da zaista... shvatiš da taj lik ima dosta problema, i da se na kaje zbog toga.

Chris: Lik Steely Dan-a?

Donald: Da.

Chris: Taj lik, mislim na ime, široko je poznato da je uzeto iz pripovetke William S. Burrough-a.

Donald: Tačno.

Chris: Da li se cesto koristiš književnost kao izvor inspiracije?

Donald: Pa, kada smo se Walter i ja sreli, mi smo – pored toga da smo imali neke zajedničke muzičke favorite – mi smo obojica džez fanovi kao, stvarno kao dečica, što je jako neobično pogotovu za to vreme, znaš takva stvar kao kad smo imali 10 ili 11. Ali smo takodje imali sličan ukus za književnost, posebno ono što su ranije nazvali crnim humoristima, što nisu knjige afričkih Amerikanaca, vec su knjige tamnih humorista kao što su Kurt Vonnegut i Thomas Berger, Philip Roth i Vladimir Nabokov. Iako je bio širok spektar autora, bili su nekako... u to vreme bili su svrstani u tip književnosti, koja pre toga stvarno... niko ih nikad nije tako svrstao, ali je bilo jako poznato u ranim pedesetim i ranim šezdesetim.

Chris: Da li si bio ljubimac Philip K. Dicka?

Donald: Da takodje... pa, pisci naučne fantastike su bili, na neki način, deo toga, iako u to vreme nisu pravili naučnu fantastiku sa, onim što su nazivali, literarnom fikcijom. Ali svakako, Philip K. Dick kao i knjige Fredrick Pohl, C.M. Kornbluth i ... Alfred Bester je još jedan kojeg mogu da se setim, i neke priče od Theodore Sturgeon. Dosta pisaca naučne fantastike su zaista satiristi – oni samo koriste forum da bi, zapravo, "satirizovali" sadašnjost.

Chris: I te teme iz književnosti su se dobro prenosile u tvoje pesme, u solo radove i sa Steely Dan, i to zaista izgleda da je nešto što nedostaje u savremenoj popularnoj muzici. Samo sam radoznao šta ti o tome misliš...?

Donald: Pa, znaš, čitanje je nestalo iz popularne kulture.

Chris: Jeste, i mislim da je uticalo na popularnu muziku, samo sam radoznao kako se ti osećaš o industriji popularne muzike?

Donald: Znaš, ja zaista nemam toliko dodira sa tim. Znaš, skoro sam prićao sa nekim ljudima iz Warner Brothers-a... Bio sam u Warner Brothers od "The Nightfly" 1982., i mislim da izmedju... cenim da izmedju albuma nisam dobio nijedan poziv od Warners Brothers. Kao da nemam dodira sa tom kompanijom, ukoliko nije nešto specifično. Tako da kada izadje album, tamo je potpuno nova grupa ljudi, zato što su svi ostali dobili otkaze, i svi su mladji, baš dosta mladi, i sve više mladji od mene, tako da ni ne znaju ko sam i svaki put moram ponovno da se predstavim. To je kao, znaš, to pokazuje koliko sam ja zapravo otudjen od tog procesa.

Chris: Na neki nacin čovek na brdu (orig. man on the hill)

Donald: Upravo tako.

Chris: Da li slušaš nešto od savremene muzike?

Donald: Ne tako često. Mislim, postoji par stvari koje mi se svidjaju kad mi neko drugi na njih ukaže pažnju, ali ja, uglavnom, i dalje samo slušam istih 40 džez albuma koje sam imao još od srednje škole.

Chris: Pomalo je smešno kad kažeš da svaki put moraš ponovno da se predstavljaš. Tvoja muzika je ostala ista tokom godina, prepoznatljiva je u trenutku.

Donald: Pa hvala.

Chris: I zanima me da li ti – pa zvuči kao da si vec na ovo odgovorio – ali da li ti svesno isključiv prema svemu što se dogadja sa trendovima savremene muzike ili...?

Donald: To uopšte i nije neophodno, jer ne mislim da se išta dogodilo u zadnjih 30 i više godina.

Chris: Zaista.

Donald: Zapravo, ne. Znaš, postoji nova vrsta... znaš da imaju različita imena za, na primer, južnjacki hip-hop (orig. crunk), i takve stvari. Ali pored nekih manjih stvari, naprimer, možda koriste ritam-mašine umesto bubnjeva, nema značajnih promena. To je na neki način obrnuta evolucija. To je zapravo... U stvari, ne mislim da postoji zaista išta... Ne vidim nijednu veliku stvar koja se dogodila od rege muzike sedamdesetih.

Chris: Znači ti ne smatraš, recimo, rep muziku kao novu?

Donald: Pa, mislim da je više teatralne forme... ili poezija sa muzikom, što zaista nije. Ritam je fank, ili nešto drugačije, samo svira ga mašina, nije zaista... ne zvuči mi kao novo. Mislim, šta je tu novo?

Chris: Pa...

Donald: Mislim, koriste tehnologiju semplovanja da puste odraz zvuka, ali to je, zaista, kao kad bi orkestarski udar bio semplovan i tako... ti znaš i možda oni znaju.. kao da se pojavljuju naglo, to je nešto što orkestar možda ne bi mogao, zato što se desi brže nego što orkestar to može da odsvira ali... ne smatram to nekom velikom promenom.

Chris: Znači semplovanje nije neka umetnost za tebe?

Donald: Sve to zvuči tako konzervirano da je praktično... otkad koriste ritam-mašine i sekvensere, sad, čak i za balade... ljudi su se sada navikli, ali meni, to zvuči kao da udarac u bubanj dolazi na pogrešno mesto, ili zvuci pogrešno. Kao da... kao da je nešto zaista pogrešno sa ritmom. Iako, sve su bliži imitaciji pravog ritma. Za mene postoji činjenica da to nepromenljivo proizvodi zvuk, moža hipnotišuci, ali bez dinamike, i bez oblika.

Sta više, ako hoćete da nastavite sa tehnikom, što se tiče drugih instrumenata, ako koristite sintisajzere za sve klavijature, uvek ce biti van štimunga, tehnički, i ja to mogu da čujem. Gornji kraj je uvek malo snižen, a donji uvek malo povišen, zato što klavijature nisu, kako oni to nazivaju, “rastegnute” (orig. stretched). Kao kad klavir-štimer štimuje klavir, i pored toga što je omekšan, oni rastegnu vrhove harmonije tako da nisu sniženi na vrhu i oštri na dnu. Tako da su oni... nema gruva i uvek su van štimunga.

Chirs: Da li si ikad prihvatio... pa, predpostavljam da nisi prihvatio moderne sintisajzere?

Donald: Pa, ja ponekad koristim sintisajzere, ali samo u posebnim prilikama... Sviram Rhodes klavir, koji je moguce štimovati, ili neki drugi, naprimer Wurlitzer klavir, koji se takode može naštimovati, zato što ja jednostavno ne podnosim ne-naštimovan sintisajzer.

Chris: A šta je sa procesom snimanja? Da li si prihvatio neke nove moderne tehnike snimanja?

Donald: Jesam, i tu, na primer, podrazumevam Pro Tools, digitalnu tehnologiju, koja je zaista od pomoći ponekad, samo zbog toga jer se sa njom manevriše brzo i lako.

Chris: Gde je snimljen glavni deo "Morph The Cat"?

Donald: Najviše na Menhetnu (centralna zona Njujorka). Moja supruga i ja smo otišli na odmor, baš usred snimanja, ali mi je dosadilo, i iznajmio sam studio i uradio neke vokale i tamo.

Chris: Jel ti Walter Becker pomogao sa ovom pločom?

Donald: Ne, nije na ovoj.

Chris: Poznato mi je da vas dvojica saradjujete i van Steely Dan.

Donald: Da, ponekad, ali smo na nekakvom kratkom odmoru.

Chris: Da li ćete i pored toga ići na turneju?

Donald: Da, ja ću biti na turneji u martu i – sa mojim bendom – i onda u leto, idem opet, i onda možda pred kraj leta Walter i ja cemo se naći i uraditi neke Steely Dan svirke.

Chris: Zaista! O, pa to je jako uzbudljivo. Šta se može očekivati od tvojih solo uživo nastupa? Hoce li biti neke scenografije?

Donald: Da, dimne bombe, uobičajene stvari – ne, šalim se. Obicno Steely Dan, kada sviramo, jako je jednostavno, u stvari mi ćemo verovatno... moj nastup ce, kao i obično, verovatno biti još i više pojednostavljen, Steely Dan ima neku vrstu prilično luksuznog scenskog izgleda, i sa svetlima i ostalim – ja cu verovatno imati nešto više ekonomičniji izgled.

Chris: Zanimljivo. Hteo sam reći, da sam ja odrastao slušajuci Steely Dan sedamdesetih i slušao sam mnogo albuma. Moja majka bi mi ih puštala. Čini mi se da kada sam bio dete, da ste tada izdavali albume dosta češće...

Donald: Da, to je tačno.

Chris: Sedeo sam i gledao u te ploče, i sada ih opet vadim kada sam odrastao. I postoji jedna osobina vaše muzike koja, na neki način, zaista uspeva da oslika ono što se trenutno dogadja.

Donald: Hvala ti puno.

Chris: Lično, šta misliš šta je to u muzici što joj daje beskonačnu vrednost?

Donald: Ne znam, teško je reći. Znaš, što se tiče tekstova za pesme, mislim da smo uvek pokušavali da budemo što iskreniji i da oslovimo probleme starenja i znaš vec ... Mislim da nismo ni počeli pretvarajući se da smo adolescenti, tako da nismo morali da se držimo toga. Znaš, možda to dolazi in nekih običaja odraslih, kao što su nas džez i književnost održali iskrenim, mislim, i tako... ali sa druge strane, Rolling Stones se i dalje pretvaraju da su adolescenti iako imaju više od šezdeset, i preživeli su dosta dobro, tako da nisam siguran.

Chris: Cini se da i vi dosta dobro preživljavate. "Two Against Nature" vam je doneo Grammy nagradu.

Donald: Video sam Rolling Stones pre neki dan. Bili su odlični. Znaš, mislim, Mick Jagger je bio u odličnoj formi, i bio je jako inspirativan... ne samo da je skakao okolo dva sata, vec izgleda kao da peva isto tako dobro, kao i kad bi stajao, što je zaista čarobno.

Chris: Video si ih uživo?

Donald: Mhm, u Medison Square Garden-u.

Chris: Jeste li vi prijatelji?

Donald: Ne. Upoznao sam Keith Richards-a više puta, ali nisam prijatelj nisakim.

Chris: Nisakim?

Donald: Pa ne, nisakim, ali znaš već, ni sa jednom poznatom ličnosti.

Chris: Da li te je kontinuiran uspeh, i u ovom milenijumu, iznenadio?

Donald: Jeste... kada smo nominovani za Grammy i sveto – bilo je neočekivano.

Chris: Znaci, 'ajmo nazad na "Morph The Cat". Koje su glavne teme koje dominiraju ovom pločom?

Donald: Smrt.

Chris: Smrt.

Donald: Mhm.

Chris: Da li je to nešto što ti je trenutno u mislima?

Donald: Pa jeste. Kao što sam rekao, imam 58 i počneš da razmišljaš, znaš, koliko mi je ostalo godina, i šta cu još da uradim, šta je važno. Moja majka je umrla pre nekoliko godina, tako da je to bilo interesantno, i ja sam Njujorčanin, tako da mi je 11. septembar bio posebno... imao je jako veliki efekat, i mislim da je tako i sa ostalim Njujorčanima. Znaš, ta vrsta skrivene paranoje u gradu nikada nije postojala, i mislim da to na neki način erotizuje društvo malo više, u tom smislu da je to reakcija na skoro uništenje.

Chris: Uništenje ličnosti ili društva?

Donald: Pa, verovatno, oba. Ako oni misle... kada ljudi misle da nemaju još mnogo vremena, i kad postoji pretnja od rata, mislim da je to na neki način seksi.

Chris: I da li isto to osećaš o sveprisutnoj paranoji i strahu koji je ušao u američke misli?

Donald: Mhm, da, sigurno.

Chris: Definitivno oslikava dosta književnih tema koje si spominjao ranije.

Donald: Da. Posebno mislim na primer u radu Milan Kunder-a, kada priča o Čehoslovačkoj tokom komunizma i kada zaključi: “Na neki način sam erotizovao društvo”, i to je umnogome različito od onoga o čemu ja pričam, ali ima neke paralele.

 

Donald Fagen web sajt: www.donaldfagen.com