Ray Dolby (u sredini) i inženjeri u Ampex-u

Pozorište, film i radio su umetnosti koji traže neophodnu podršku tehničko-tehnoloških sistema. Analogna ploča je prvi govorno-muzički zapis. Sve snimljeno na vinilnoj ploči nije moguće kasnije popraviti ili naknadno montirati. Promena je mogla da se dogodi samo ponavljanjem snimanja. Delovi govora, muzike, glumačke interpretacije nisu mogli da menjaju mesta na snimku a ni snimci da se kombinuju.  Ovim ograničenjima umetnik stvaralac je hendikepiran. Kod kreativaca žarka želja je da ton podredi svojoj volji što sa zapisom na ploči nije moguće.

Tridesetih godina prošlog veka svima nedostaje uredjaj koji na terenu može da snima, bez obrade, presluša, i po izboru montira. Potreba nalaže - zamisao, zamisao - rešenja, rešenja - pronalaske. Pronalasci u tehnici snimanja zvuka neophodni su i nosačima zvuka: vinilnoj ploči i magnetnoj traci. Iz ovih razloga pojava magnetofona se smatra revolucijom u snimanju tona. Mogućnost snimanja, brisanja, montaže i usnimavanja (kreacije) znatno je doprinela popularnosti ovog izvora zvuka.

Zvučni zapis je isto što i nota u muzici, reč u književnosti, linija i boja u slikarstvu. Zahvaljujući magnetofonu umetnik se našao u povlašćenom položaju da iskaže svoj svet osećanja, misli, snove, i sve to na radost sviju nas.

Magnetofon se potvrdio u vremenu, jer traje do današnjih dana u više standardizovanih formata, na traci ili ploči, analogno ili digitalno.

Ray Dolby

Magnetno snimanje zvuka nije novotarija XX. veka. Prve ideje i principi datiraju iz 1888. godine. Naizmenična struja signala protiče kroz "nekakav namotaj" te stvara magnetno polje kojim se trajno magnetiše pokretan nosač zapisa. Reprodukcija je suprotan proces. Fluks namagnetisanog nosača informacije prolazeči pored "nekog namotaja" indukuje elektromotornu silu. Krajnje jednostavno i jasno, ipak do prve realizacije se čekalo više od decenije.

1900. godine na pariskoj izložbi Danac Poulsen prikazuje svetu napravu sa magnetnim zapisom zvuka nazvanu "telegrafon". Imao je jednu glavu za snimanje i reprodukciju, a nosač zapisa bila je čelična žica. U narednim godinama se usavršavao, jer su naslućene mogućnosti ove naprave. Uređaj koji snima, reprodukuje i briše dobija naziv magnetofon, a "nekakav namotaj" glava magnetofona. Ime daje do znanja od koje je važnosti elemenat, i njenu se posvećuje puna pažnja kroz sve vreme usavršavanja magnetofona. Kod prestižnijih modela, glava ima koliko i procesa, za  brisanje, snimanje i reprodukciju, baš tim redom na putu trake.

Principijelno, glava je jezgro od mekog gvožđa obuhvaćena namotajem, izgledom torusa sa procepom na koji naleže nosač zapisa. Nosač zapisa (traka) premoštava vazdušni procep na glavi, tj. zatvara feromagnetno kolo. Procep pri snimanju skrene magnetno polje na traku, a pri reprodukciji usmetrava magnetno polje da se zatvara prolazeći kroz namotaj torusa. Prvi zapisi bili su na žici, traci od čelika a zatim na plastičnoj traci, ili materijala od celuloze.

Studer A80

S početka zdušno prihvaćen, magnetofon nije dobio adekvatnu pažnju i unapređenja. Nije da ih nije bilo, ali kao rekvizit umetnika nije operativno stasao nerazumevanjem umetnika i inovatora. Umetnici samo slute njegove mogućnosti a inovatori očekuju konkretne zahteve za poboljšanjima. Pronalazak pojačavačkog elementa (elektronska cev) proces, novih poboljšanja, obećava, a zatim jenjava. Do Drugog Svetskog rata nije se daleko odmaklo u primeni i usavršavanju. Razloga ima više. Amerika je u velikoj ekonomskoj krizi, a Evropa sluti nadolazeći rat. Za rata, sa obe strane okeana, nije se mnogo uradilo na njegovoj primeni i usavršavanju.

Pimenu je unapredio Wermaht ulagajući napore da Hitlerovi govori, i vesti o novim osvajanjima stignu do krajnih granica Trećeg Haiha sa kolutovima žice magnetnog zapisa. Ostali svet usavršen magnetofon tretira kao prioritetan način snimanja 1941. godine primenom predmagnetizacije trake magnetnim poljem visoke učestanosti.

Magnetofonska revolucija zapravo počinje završetkom rata. Traka je standardizovana širinom 6,25 mm, debljinom sa feromagnetnim slojem je cca. 50µm. Standardizovane su brzine trake 4,75; 9,5 i 19cm/ sec. Za različite svrhe upotrebe postoje različite širine trake i različiti feromagnetni nanosi.

Već 1948. godine britanski EMI na upotrebu BBC-u dostavlja profesionalni magnetofon. Ovim je započeo čitav niz tehnološko-kreativnih procesa koji u dotadašnjoj praksi radija nisu bili mogući.

Dalje sve ide vrtoglavim tempom, a doprinos daju Amerika i Evropa. Krajem pedesetih pristiže i Japan. Sve dalje se teško prati, i enormni utrošak reči, i hartije je zaludan. Spomenuću samo ono što bi moglo da interesuje svet audiofila.

Magnetofonska traka snimljena brzinom od 19 cm/sec, predstavlja izvor kvalitetnog zvuka, koji odlikuje trajnost i ponovljivost bez opasnosti od mehaničkog oštećenja.

Revox B77 MkII

Smanjenjem brzine snimanja i reprodukovanja na 9,5 cm/sec, dobija se dvostruka ušteda brzine (trake), ali se sužava frekventna karakteristika, odnos signal-šum i dinamika. Snimak načinjen ovom brzinom ima dinamiku od 60 dB, što se može smatrati zadovoljavajućim, naravno imajući u vidu uštedu u dužini upotrebljene trake. Još veća ušteda postiže se pri brzini od 4,75 cm/sec, ali se kvalitet snimka naglo pogoršava, frekventna karakteristika pada na svega 10.000 Hz, te se ova brzina koristi uglavnom za govor.

Magnetofon je najmanje osetljiv na potrese od svih uredjaja za snimanje. Snimak je praktičan jer nema nikakvih dodatnih obrada i može se odmah čuti, prenosiv je i pogodan za rad na terenu.

Ovako spakovan zvuk na traci je gabaritan. Traku na kolut treba ušniravati, a sklona je da se kadtad neprijatno zamrsi što je značilo gubitak dela tonskog zapisa. Svemu ovom doskočili su 1963. god. Philips-ovi konstruktori inovirajući kompakt kasetu. Ni najveći optimisti nisu se nadali da će njena primena dostići toliko široke razmere.

Analogni postupci snimanja i reprodukovanja imaju neizbežan nedostatak - visok nivo šuma. Nivo šuma koji se čuje u vremenu kada nema signala, dosta je nizak, ali sa pojavom signala dolazi modulacioni šum koji nastaje od trenja zrnaste strukture veoma osetljivog sloja trake.

Mnoge velike firme i njihovi konstruktori nudili su razna rešenja manje ili više uspešna. Tako je Philips razvio postupak DNL koji se primenjuje samo prilikom reprodukcije. Telefunken svoj poseban postupak redukcije šuma naziva High Com. Ovo rešenje prihvata i Nakamichi, te ga još i usavršava. Toshiba nudi kao rešenje svoj sistem Adres, a konstruktori JVC-a prvo ANRS, a zatim i super ANRS. Amerikanci daju svoj doprinos  sistemom DBX, i tako redom.

Spomenuo sam sve same velikane elektronike koji raspolažu velikim potencijalom, a to znači da mogu dosta da ulože u razvoj. Ipak rezultati su izostali. Svaki od sistema imao je prednosti, ali i manjkavosti u krajnjem rezultatu. Kompatibilnost niko nije ni spominjao.

Tascam 122 MkIII Nakamichi Dragon

Prvi pravi udarac ovoj problematici zadaje Amerikanac Rej Dolbi (Ray Dolby), patentirajući 1968. godine postupak za obradu tonskog signala koji potiskuje šum u odnosu na koristan signal za 10 do 15dB. Zamisao nije ni nova ni originalna. Komprimovanje dinamike tonskog signala pri obradi, a na mestu reprodukcije obrnut proces. Dolbijeva originalnost je u tome što je elegantno iskoristio subjektivnu pojavu u NF tehnici zvanu efekat maskiranja. On deli signal na više regulisanih i ograničenih kanala, uvodjenjem varijabilne konstante integracije, koja se automatski menja sa brzinom promene nivoa ulaznog signala.

Postoji više ovih sistema sa različitim učinkom i za različite namene. Dolbi A je sistem za potiskivanje šuma namenjen profesionalnim magnetofonima za studijska snimanja. Dolbi B je usavršen 1981. godine u Dolbi C. Imaju primenu u uredjajima za široku potrošnju, a tu i mi Hi-Fi - sti spadamo.

U proteklim decenijama naglo se razvijala tehnologija materijala koji se nanosi kao i postupaka pri nanošenju na traku. Usavršena su elektronska kola za snimanje, reprodukciju, ekvivalizaciju, itd. Tako su stvorene mogućnosti za postizanje kriterijuma u Hi-Fi-u i ako je brzina snimanja standardizovana na svega 4,75 m/sec. (kod kasetofona).

Korisnici poznaju više vrsta kaseta koje se razlikuju po dužini snimka (u min.) i nanosa feromagnetnog materijala: normal, ferohrom, hromdioksid i metal. Metal kasete omogućavaju do sada najbolji kvalitet snimka koji se na kasetofonu može postići, ali u praksi već ima pokazatelja koji dovode u sumnju njihovu trajnost.

Svaki moderni kasetofon poseduje mehanički selektor za odabir tipa kasete ili automatsku selekciju putem posebnih oznaka na kućištu kasete. Tako se svaki kasetofon može lako prilagoditi na najbolji mogući način svakom tipu kasete.

NAGRA 4.2

Svakako treba napomenuti da proizvodjači kaseta i kasetofona često navode podatke o širini frekventne karakteristike i do 22.000 Hz (za metal kasete), uz odnos signal-šum od 66 dB, pa i više. Ovim reklamnim navodima ne treba nmogo verovati, jer kvalitetni studijski magnetofoni sa brzinom snimanja od 38 cm/sec. (osam puta većom od kasetofona i trakom dva puta širom) imaju samo malo bolje karakteristike.

Usavršavan do maksimalno mogućeg, magnetni (analogni) način snimanja odlazi u istoriju, ali ostaje u izglednim prostorima zagriženih audiofila. Podržavam ih i po nama: Hi-Fi lanac ma kako da je zamišljen i realizovan, neminovno sadrži magnetofon ili kasetofon.

Tako je barem rašireno mišljenje kod pristalica analognog audia. Taj fenomen se zadržao i zbog vizuelnog efekta kružnog kretanja "magičnih koturova" magnefona. Fenomen je sveopšte poznat te su i proizvođači kasetofona, dizajnom, stavljali na uvid smanjenu verziju "magičnih koturova" kod kasetofona.

* Autor je vlasnik i glavni konstruktor firme Tube Audio Lab
Web: www.tubeaudiolab.co.yu
e-mail: tubelab@EUnet.yu