Sve do tu negde pred kraj XX. veka filmskom tonu zasigurno nije mesto u izvorima zvuka primenjivih u Hi-Fi-u, a onda se sve izokrenulo. Filmadžije su potentne: saznanjima, tehnikom i novcem, prenesu to na kotur celuloida, i tu prestaje njihova briga. Težište njihovog interesovanja su pompezna okupljanja na festivalima i svim ostalim mestima ako se to može unovčiti. Dostavljene rolne trake vrte se a da oni i ne znaju: gde, kada i zašto?

Ester Vilijams, zvezda filma "Bal na vodi"

Gde: Holivud - olimpijskim bazenom sa okruženjem.

Kada: krajem Drugog svetskog rata.

Zašto: Ester Vilijams - plivač - umetnik na vodi - riba u vodi - plavokosa i nema joj ravne.

Hari Džejms - virtouz na džez trubi sa svojim orkestrom - plavook i nema mu ravnog.

Orkestar – pomodna južnoamerička muzika - crnpurasti sa negovanim brkovima - nema im ravnih.

Zvuči neverovatno samo za one koji nisu videli i slušali film "Bal na vodi”.    

Rolna ovog filma stigne u Zemun sa zakašnjenjem od 5-6 godina. Nebrojeno nas ga gledamo jednom, a slušamo desetinama puta. Nakon par slušanja predjemo Savu i potražimo bolji zvuk u sali bioskopa "20 oktobar”. Dogodio se boljitak u tonu, što jes-jes, ali nije to-to! Referenca za ovu procenu bila nam je ploča od vinila reprodukovana preko koncertnog radija "Grunding”. Od tada znam da se razlikuju: koncertna dvorana i bioskopska sala. 

Tako je i danas.

U pomenutom bioskopu, film je bio na repertoaru nekoliko meseci u obe sale od matinea do kasnih noćnih projekcija. Od Holivuda smo dobili prve informacije o "lakoj muzici”. Po njima "teška muzika” bila je prisutna u nas samo smo je mi zvali "ozbiljna muzika”.

Holivud je umeo da okupi sve najbolje na jednom mestu sa istim zadatkom ' da u svim segmentima filmske umetnosti daju "nevidjeno”, u svim segmentima filmske umetnosti. Već sredinom pedesetih ton sa platna je ravnopravan sa najboljim kućnim sistemima za kvalitetnu reprodukciju zvuka, iako je mono. Postignut je zadovoljavajući tibre, i to je čak i probirljivima dovoljno. Već sredinom šezdesetih to nije tako. Hi-Fi audio vodi za prsa, pa i više.

Tako je i danas.

Plakat za film "Jazz singer" sa Al Jolsonom

U svom nastanku filmski ton dao je nesagledivo veliki doprinos razvoju akustike i elektroakustike, naukama koje nas interesuju. Od dana kada je Al Jolson zapevao na filmskim ekranima, sve je vrtoglavo pošlo nabolje za audiofile. Slika na bioskopskom platnu propraćena odgovarajućim govorom ili muzikom - želja je stara koliko i kinematografija. Snimiti zvučnu pojavu na takav način da je možemo reprodukovati na proizvoljnom mestu i vremenski proizvoljno odvojeno od originalnog zvučnog dogadjaja, nije lako. Ostvariti potpun sinhronizam zvučnog i njemu pripadajućeg vizuelnog dogadjaja prilikom reprodukcije još je teže. Uz ogromne teškoće tehničke prirode, za ono vreme, angažovao je najveće stručnjake iz više oblasti, i tako decenijama.

Tako je i danas.   

Način reprodukcije zvuka, sa filmske trake-pozitiva, ostao je od pronalaska suviše dugo u upotrebi. Projekciona aparatura osvetljava traku koja nosi sliku i tonski zapis. Pri projekciji smenjuju se tamne i svetle površine koje prati senzor zvuka-fotočelija, i daljim procesom pretvara u zvučnu informaciju. Valja napomenuti da traka i senzor zvuka nisu u mehaničkom kontaktu. Prve fotoćelije bile su elektronske cevi sa hladnom katodom kod kojih jačina svetlosti deluje kao struja grejanja kod ostalih elektronskih cevi.

Kvalitet zapisa i reprodukcije je u neposrednoj sprezi sa pratećim šumom. Nivo ovog šuma u najvećoj meri potiče od zrnaste strukture emulzije nanete na celuloidnu traku. Ova zrnasta struktura i prateči šum su najizraženiji na polutamnim segmentima trake. Sve se ovo uvećava srazmerno broju projekcija. Brojnim projekcijama se nanosi prašina, ogrebotine i oštećenja trake, i uvećava šum. Postoje procesi koje smanjuju šum (obešumnjavanje) i tada se postiže dinamika prenosa cca. 50dB.

U odnosu na ostale nosače zvuka (ploča od vinila i magnetna traka) filmska traka ima najduži vek. Razlog je taj što pri očitavanju nema fizičkog kontakta trake i senzora zvuka (igla-vinil, glava-traka).  Nelinearna izobličenja uglavnom nastaju u procesu foto obrade i to za negativ pa zatim za pozitiv. Kritična su na visokom delu audio spektra, jer se tada i šum povećava. Ovo je dovoljan razlog da se frekventna karakteristika ograniči na 7-10kHz.

Za filmski ton postoji i specifična smetnja. Kod snimanja javlja se smetnja od 96Hz kao  direktna posledica perforacije - 4 žljeba po jednoj slici. Smetnja je iritirajuća, jer se doživljava slično kao brum.

Sve degradirajuće pojave tona filma prate se decenijama i uspešno smanjuju.

Tako je i danas.

Stereofonski zvuk moguće je u principu ostvariti na filmskoj traci (dvokanalni optički zapis) ali se to ne koristi iz više razloga.  

Primenjuju se četvorokanalni sistemi za potrebe sinemaskop filma. Tri kanala su za postizanje stereofonskog efekta (levo, desno i u sredini), a četvrti za stvaranje ambiofonije. Ali tu nije kraj, u borbi za gledaoce prelazi se sa širine filma 35 na 70 mm, koliko je potrebno panoramskoj projekciji. Doživljaj zvuka prenosi se sa šest kanala; pet odvojenih kanala obezbedjuje prostornost tonske pozornice, a šesti pripada samo ambiofonskim efektima.

Iz tog doba, film i prateći ton su u defanzivi iako se žilavo opiru. Tehnička rešenja baš iz oblasti tona dala su kao rezultat da se mnoge bioskopske sale nisu zatvorile, ali to što se radi sa tonom danas  prevazilazi interes nas audiofila. Smatram kao obavezu da vas informišem šta se i kako radilo sa filmskim tonom u najboljim danima kinematografije.

Frekventni raspon filmskog tona je od 50-10.000 Hz. Brzina kretanja filmske trake je standardizovana i iznosi 24 slike u sekundi, što odgovara brzini trake od 456 mm u sekundi, znači da u slučaju tona od 10kHz treba na filmskoj traci na dužini od 456 mm ucrtati 10.000 talasnih bregova i isto toliko talasnih dolina. Ovo znači ubeležiti 20.000 detalja, tako da je na svaki detalj (talasni breg ili dolina) predvidjena dužina od 1/40mm. Da bi se tonska fotografija mogla čitljivo naneti na ovako malom prostoru, a potom i tačno očitati, pomogla nam je tonska optika. Ton se takodje snima kamerom, ali tonskom, potpuno nezavisnom od filmske. Iako se za isto vreme u obema kamerama odvija ista dužina filma, kretanje filmske trake u obema kamerama nije isto, što nije lako mirljivo. U kino-projektorima mesto za projektovanje slike i mesto za reprodukciju tona su odvojeni. Odgovarajući ton na filmskoj traci nalazi se za 19 sličica (oko 38cm) ispred slike. Ova prostorna pomerenost tona prema slici potpuno odgovara vremenu, koje je potrebno da zvuk do uha gledaoca stigne baš u trenutku kada se odgovarajuća slika pojavi na bioskopskom platnu.

Ovakve i slične lucidne zahteve za potrebe najprofitabilnije umetnosti, rešavali su najbolji inženjeri i tehničari iz više oblasti, a korist imamo svi. Za nas audiofile kojima je reper živa muzika, od velikog su značaja rezultati postignuti na akustičnim osobinama bioskopskih sala, iako se uopšte uzevši bioskopske sale po akustici znatno razlikuju od koncertnih dvorana. Ali izučavajući problematiku prostorne akustike i praveći bolje bioskopske sale napravili smo pomak i u pravljenju boljih koncertnih dvorana. Takodje, praveći  audio pojačavače za svoje gledaoce, filmadžije su nam ostavile uzor o pristupu konstrukciji, realizaciji i kvalitetu audio pojačavača, kojih se audiofili i danas uzorno pridržavaju.

Za sećanja i pamćenja spomenuću duet: "Jazz pevač" Al Džonson i el. cev ("Stara dama) 300B sa saradnicima. On je bio pevač i kavaljer za mikrofonom, a ona mu pesmu, muzikalno, ojačava sa Single Ended pojačavačem. Ton na filmu predstavljen je publici 1928. godine, a pevač i Stara dama saradjuju od 1934. oni su zvezde, i uzor svima.

Tako je i danas.

Čak i nakon ovako šturog osvrta na filmski ton, ne možete se odupreti verovanju da je Hi-Fi istorija nastala u bioskopskoj sali.

* Autor je vlasnik i glavni konstruktor firme Tube Audio Lab
Web: www.tubeaudiolab.co.yu
e-mail: tubelab@EUnet.yu