Ako već znamo kada i kako je svet počeo i gde je stigao, evo gde smo tad mi bili. Bez lažne skromnosti možemo reći da je svetski Hi-Fi bezmalo začet na ovim prostorima.

Tako rekoše mi, da je prvi Hi-Fi–sta u Beogradu bio profesor Bora Grujić. Loftin White 1930 god. (iz prošle kolumne Hi-Fi), a već devet godina kasnije u nas. Daleke 1939. godine gospodin Grujić bio je vlasnik gramofona ,,His  Master's  Voice’’. To je onaj na navijanje sa velikim levkom, čiji je simbol bio beli psić po imenu Neper koji je navodno iz šuškavog tona razumeo glas svoga gospodara.

Ne spominjem gospodina Grujića zbog toga što je medju prvima imao najsavremeniju aparaturu za reprodukciju zvuka, već stoga što je slušanje muzike u kući Grujića bivao dogadjaj. Biralo se vreme potpunog zatišja u kućnim aktivnostima, garderoba, ploče i partitura, notni zapis muzike sa ploče. Tok izvodjenja muzike, pomno se pratio u notnom zapisu kako bi angažovanje pri slušanju bilo potpuno. Tako se slobodno može reći da su od 1939. najbolji svetski orkestri i solisti izvodili najčuvenije kompozitore i njihova dela u Beogradu, u kući gospodina Bore Grujića.

Hvala dotičnom gospodinu i njegovima jer su nam dali tradiciju kulture slušanja.

Sa tehničke strane sve je počelo daleke 1949. godine. Dok se i pobedjeni i pobednici velikog rata oporavljaju od emotivnog šoka atomske eksplozije i ekonomske bede, na ovim prostorima grupa ljudi se okuplja zarad zvuka. Na beogradskom Institutu za eksperimentalnu fonetiku, pod vodstvom doktora Đordja Kostića, grupa stručnjaka radi palatinalna izučavanja. Krajnji cilj je bio da se napravi pisaća mašina, kojoj bi se obraćalo govorom, i mašina za sintetički govor. U ekipi su: Steva Peter-lingvista, Brana Đordjević i Milan Nestorović, a imali su i saradnju sa institutom u Vinči. Zajedničkom delu, mašini za sintetički govor, prve reči su bile Saša, te i dobija ime Saša 1. Sledeći domet je Saša 2.

A onda zbog pomankanja razumevanja i novca, projekat se prekida, ali ostaju ljudi i saznanja o vernom prenosu zvuka, preteča Hi–Fi-a kod nas.

Iz tog tima i danas pratim rad dvojice: g-dina Nestorovića i g-dina Jeličića.

Nestorovićev diplomski rad 1956. je cevni pojačavač u push-pull konfiguraciji. Vrlo bogata tehnička dokumentacija daje na uvid nove pristupe i kriterijume pri konstrukciji audio pojačavača najvišeg dometa. Nestorović nastavlja radove na zvučničkim sistemima, konstruiše, eksperimentiše, zaoštrava kriterijume , pomera granice.

Godine 1960. se upoznaje sa  Frankom McIntosh-em, a već 1963, na njegov poziv, odlazi u Ameriku. Ubrzo MaIntosh izlazi na svetsko tržište sa serijom cevnih pojačavača vrhunskog kvaliteta.

Primetna je i Nestorovićeva saradnja sa Spiker laboratorijom. Nešto kasnije osniva se Nestorovic Labs. u Kirklandu, država Vašington u kojoj se konstruiše i svetu prezentira pojačavač A1 – jedan od najboljih u svetu dugi niz godina.

Medju svetskim poznavaocima transformatora važi za najboljeg.

Pravi naslednik Tesle ne miruje već i dalje konstruiše, eksperimentiše, zaoštrava kriterijume, pomera granice.

Te iste 1949. konstruktor Ivan Jeličić projektuje i realizuje magnetofon, sa magnetnim zapisom na žici. Sve je napravljeno ručno: od komplikovane mehanike i elektronike do magnetofonske glave, čiji je magnetni procep bio 50 mikrona.

Na čeličnoj žici prečnika 5-6 stotih delova milimetra, koja se kretala oko 65 cm u sekundi, mogao se usnimiti tonski zapis do neverovatnih 14.000Hz. Ova tehnika se i danas koristi u civilnom vazduhoplovstvu, gde svaki avion ima ovakvu napravu upakovanu u takozvanu ,,crnu kutiju“.

Šezdesetih godina, pre pojave čuvenih Karlson zvučničkih kutija, Jeličić eksperimentiše sa bas refleks kutijama i prigušenjima na njihovom otvoru, sa velikim stepenom rafirmana u ispitivanju. Nastavlja radove na 3D sistemu (tri zvučnika u tri pravca iz jedne kutije), te se tonska pozornica čini prostornom po širini i dubini. Ovo je preteča stereo sistema sa prenosom u dva kanala.

Servisirajući svetske vrhunske zvučnike, on dolazi do filigrafičnih saznanja o neizbalansiranom kretanju membrane zvanom ,,efekat čigre”. Ovaj fenomen da membrana nema samo hod napred-nazad, već se i uvija, što uslovljava da njeni krajevi nisu u fazi, zadao je mnogo glavobolja konstruktorima zvučnika širom sveta. Godine 1979. najzad je nadjeno pravo rešenje, dvostruko vodjena membrana, magnetni procep mora biti dvojni, a uvod kablova apsulutno simetričan. Svaka nesimetrija je fatalna zbog izuzetno velikih brzina.

U to doba zvučnici od 8 inča daju maksimalno 15W snage, a dva takva zvučnika Jeličićeve konstrukcije u aktivnim kutijama Red, zapremine 22 litara, čak 120 W sinusne snage. Promocija je bila 1980. na Beogradskom sajmu, a potom u  Londonu, Čikagu, Los Andjelesu, Tokiju, Parizu. Ni dan danas se ne prave pojačavači od 120W, za zvučnike od 8 inča. Ako ste to u nekom prospektu pročitali, firma i podatak su pod sumnjom.

Provereni audiofil Ivan Jeličić veoma uvažava gramofon kao izvor zvuka, ali ne uvažava njegove nedostatke koji umanjuju prijatne zvuke sa vinilskih ploča. Od vajkada najveća neprijatnost za gramofonsku ručicu je povratna oscilacija. Ta uznemiravajuća oscilacija stvara rezonansu kroz cev ručice, odbija se kroz ležaj i vraća se pikapu sa kašnjenjem koje je uslovljeno brzinom prostiranja kroz materijal. Igla čita stoti deo mikrona, te povratna oscilacija, čak i najmanja, ometa čitanje a zakasneli signal se nadovezuje na koristan hod igle, muteći zvučnu sliku. Ručice se vešaju na šiljke, što su oni precizniji, povratno uznemirenje je manje, a ručica bolja. Iz tih razloga čika Ivan konstruiše ručicu Mocart.

Mocart ručica izradjena je od aluminijuma, eloksirana, delom plastificirana i ispunjena zrnastim materijalom, što je čini krutom. A sve to pliva u ulju. Različite firme koriste različite katere (noževe za rezanje ploča), pod različitim uglovima. Šibata igle su one koje najbolje čitaju, ali zahtevaju precizno podešavanje opterećenja, a time visinu i ugao igle u odnosu na gramofonsku ploču. Kod Mocart ručice visina se može posebno regulisati. Za komandu od punog kruga pomak po visini je tek 0,5 mm.

Neumorni pregalac Jeličić (sad već čika Ivan od milja), sa ovakve problematike prelazi na izlazni tranzistorski pojačavač, i opet Mozart. Osnovni konstruktivni pristup je jednostavnost, najmanji mogući broj kvalitetnih elemenata i pošten pristup u konstrukciji, a sve u službi kvaliteta zvuka. Svaki element na putu audio signala važi za uljeza, ostali su samo neophodni, rigorozno odabrani.

Sa tehničke strane treba reći da je izlazni stepen ostvaren u kvazi-komplementarnom spoju, i da je puna ozbiljnost data izvoru za napajanje. Energetski, za punu informaciju dovoljno je 170 Jaula, bez obzira na dinamiku muzičkog materijala. Disipacija, distorzija i energetski izvor su uravnoteženi i to bi bila poznata tajna dobro koncipiranog i realizovanog tranzistorskog izlaznog pojačavača. Ovakvi uredjaji nemaju deklarisanu snagu, izobličenja, damping faktor i sve ono što se obično piše pod tehničkim karakteristikama, njih jednostavno treba slušati.     

Da bi ste ovo doživeli slušajte pet ženskih vokala koji pevaju isti ton sa pet različitih alikvota, a vi izdvojite jedan, onaj najlepši, voljeni glas.

Nisam odoleo, pitao sam čika Ivana. Ručica Mocart, pojačavač Mocart, zašto? Odgovor je bio: ,,Mocart, to je sinonim za maksimalno moguće”.

Šezdesetih godina, informisani poliglota i uspešni radoznali konstruktor, Mirko Vožnjak, pokreće čitav niz članaka sa šemama za samogradnju u časopisu “Radio-amater”. U tekstovima ,,Vernost i vernost reprodukcije’’, s početka 1963.  u četiri nastavka, on kultivisanim tehničkim jezikom opisuje i objašnjava nelinearnost, širokopojasnost, fazne pomake, Milerov efekat, povratnu spregu i izlazni transformator. Brižljivo odabrani spojevi i problematika, opisani manirom odličnog konstruktora, mnoge amatere pretvaraju u Hi-Fi-ste i mnoge Hi-Fi-ste u amatere samograditelje.

Posledica je bila uzlet ovih oblasti, koje se i inače prožimaju. A onda 1965. objavljuje još nekoliko značajnih priloga: Hi-Fi pojačavač od 25W, push-pull-paralel, Hi-Fi pojačavač, koncertni pojačavač od 25W, Hi-Fi pojačavač za orkestar gitara, PL500 odlična NF izlazna cev, profesionalni muzički pojačavač.

Krajem 1965. hiper produktivni konstruktor i pisac, ima veliki broj pobornika i poštovalaca. I dan danas, nakon više od 40 godina, u laboratoriju mi dolaze golobradi mladići sa šemama pojačavača i pisanom rečju Mirka Vožnjaka, u nameri da ih sami realizuju, da nastave tamo gde su im očevi ili  stričevi zastali.

I danas kad svratim na koju čašicu razgovora i domače kolače, zatičem čika Mirka za radnim stolom. Pitam ga o zdravlju a on mi kaže:

Ne brinem o zdravlju. Brine me što je etar bezgranično velik, a moj doprinos da ga premostim tako mali.

Nek mi se oprosti, ne mogu svih da se setitm, ali Viktora Bradača ne mogu da zaboravim, i zvuk njegovih kutija.

U svakoj kutiji su barem dva zvučnika napajana skretnicom. Fazno, kapacitivnost  kasni a induktivnost prednjači, a njegove skretnice su usaglašavale, ma koliki da je bio broj ugradjenih zvučnika.

Zvuk njegovih kutija bio je topao i briljantan, a zvučna slika definisana do detalja. Napravio  je oko 50 pari najrazličitijih zvučničkih kutija, voleo je eksperimente, a oni su mu uspevali. Računam da ih u Beogradu ima još tridesetak, i poželim da je svaka od njih vezana doživotno sa cevnim pojačavačem.

Zarad dobrog zvuka i radosti naše, to je veza za navek.

Po rečima Zorana Modlija, ovo su ,,4 JAHAČA YU FONOKALIPSE”, a zasigurno i istorija za koju ponos ne treba kriti.

Od trojice živih, za jednog čujem o zdravlju, sa jednim saradjujem, a sa jednim družim i saradjujem. U tom druženju, znam i upoznajem nove jahače, znam da je prostor velik a zbivanja brza, ili znam da ovdašnji svet audiofila ima budućnost, i znam da će ona postojati dok je daha, duha i radoznalosti u nama.

 

* Autor je vlasnik i glavni konstruktor firme Tube Audio Lab
Web: www.tubeaudiolab.co.yu
e-mail: tubelab@EUnet.yu