Vrzino kolo (Audiophile’s curse…)

piše: Dejan Stanković
Copyright © HiFi Cafe, 2005.

Stara priča kaže da je Bog, kada je stvarao čoveka prema sopstvenom liku, želeo da napravi savršeno biće. Možda bi u tome i uspeo da ga djavo sve vreme nije ometao moleći ga da mu dopusti da i on budućem pripadniku ljudskog roda podari bar jednu jedinu osobinu. Stvaraoc je dugo odolevao, i kada je najzad završio svoje delo dopustio je djavolu da tom savršenstvu pridoda jednu crtu, u nadi da Sotona tu ništa ne može da pokvari. Kažu da je ovaj poželeo samo jedno – da čovek nikad ne bude zadovoljan onim što poseduje...

Svi vi koji ste namerno ili slučajno ovde zalutali, sada se sigurno pitate kakve veze ima ova priča sa Hi-fi-jem. Pa, evo ... Da li se sećate vašeg prvog audio uređaja? Pitate li se ikad – kako je ta sprava uopšte mogla da vam se svidi?

Jednog dana, početkom 70-ih, otac je doneo novi gramofon – pravo čudo tehnike sa dva zvučnika i upadljivim natpisom "Stereo" na poklopcu. Kakav je to bio šok za sve nas... Do tada smo muziku slušali sa prastarog Ei radio prijemnika i sa ploča koje su se vrtele na nekom francuskom mono gramofonu. Bilo je to doba kada nismo znali za kliničku čistoću zvuka sa CD-a i FM stanica. Tada je povremeno krckanje sa vinila bilo pravi raj u poredjenju sa konstantnim šuštanjem na srednjim talasima ondašnjih radio programa. Stereo ... Kakav užitak ... Odjednom sam mogao da čujem raspored izvodjača u prostoru, prisustvujem pravim koncertima u našoj dnevnoj sobi, i uživam u neverovatnom, zadivljujućem zvuku...

Zatim se pojaviše magnetofonske trake, a par godina kasnije i kasete. Njihov zvuk je daleko prevazilazio sve što sam do tada čuo. Nije bilo ni pucketanja, ni preskakanja. Traka je čak omogućavala da se sa radija ponešto snimi, što je bio nevidjen napredak. Brzo sam zaboravio na izgrebane ploče i potpuno se okrenuo novom mediju. Krenulo se sa prvim smešnim mono kasetašima, ali sam ubrzo shvatio da ima i boljih, kvalitetnijih. Naravno, počeh da primećujem da se pored muzike sa kaseta čuje i neko uporno, dosadno «ssssss». Sa pojavom prvih redukcija šuma (tzv. Dolbija) ukapirao sam da je i taj problem rešiv, samo gde pronaći lovu za neki takav kaset-dek? I tako ... Posle mnogo finansijskih akrobacija postao sam srećni vlasnik jednog Technics-a, sprave koju sam smatrao tehničkim savršenstvom i izvorom beskrajnog muzičkog zadovoljstva. Ne zadugo. Ubrzo se pojavio nešto savršeniji Dolby B, a zatim i C, pa sam sav unezveren jedva dočekao da prodam "Japanca" da bih ga zamenio nešto modernijim Aiwa dekom. Već naslućujete nastavak priče. Ubrzo sam shvatio da me zvuk ovog uredjaja ne zadovoljava, pa sam čvrsto rešio da skupim lovu i najzad nabavim čuveni Nakamichi dek, san skoro svakog audiofila tog vremena.

Srećom, baš u tom periodu pojavio se compact disc. Sećam se, bili su basnoslovno skupi pa ih ovde gotovo niko nije imao. Vremenom cene su nešto pale, pa su se prvi kockasti Philips CD plejeri pojavili i kod nas i izazvali neopisivo čudjenje. To je bila prava senzacija. Zvuk je bio kristalno čist a pauze izmedju pesama postale su do tada nečuvena tišina! Potpuno sludjen, zaboravim Nakamičija, a na kasete (čak i one najbolje, metal) počnem da gledam kao na smrdljiv sir. Sledeća meta bila je – CD plejer.

Sve bi bilo u redu da su bili jeftini, a svi koji to vreme pamte složiće se da nisu. U medjuvremenu sam uspeo da nabavim solidno pojačalo i zvučnike, ali je čitač kompakt diskova još uvek bio preskup. Konačno, mojoj sreći nije bilo kraja kad sam napokon nabavio svoj prvi Sony CD plejer. Mislio sam da sam najzad došao do vrha i da mi dalja poboljšanja više neće biti potrebna.

Naravno, bio sam u zabludi. Shvatio sam da pojačalo koje imam ne može ni dinamički ni frekvencijski da isprati zvuk sa CD-a pa sam nabavio novo, ali sam se susreo sa novim problemom. Shvatio sam da su mi zvučnici jednostavno loši. No problemo, prodam ih, pa kupim nove, bolje. Shvatim da je zvuk mog CD plejera nekako isuvise hladan, sterilan, i da se teško bori sa reprodukcijom sa bugarskih piratskih izdanja. Preskače, luduje... Oduševljen nekim Yamahinim CD plejerom, prodam odmah Sony budzašto. Zatim shvatim da moje relativno novo pojačalo ima dosta mana. Naravno, zna se šta sledi – zamena... Saznam da kablovi itekako utiču na zvuk. Stari su naravno bili loši. Menjaj ... I tako, nisam ni primetio kad sam se uhvatio u to vrzino kolo. Ni dan-danas iz njega ne mogu da se iščupam. Pravim zvučne kutije, menjam CD plejere i pojačala, pletem kablove, isprobavam, rasklapam i sastavljam. Kopam po netu sve u nadi da ću jednog lepog dana najzad pronaći taj sveti gral, konačnu, dobitnu kombinaciju...

Na kraju, da li vam ova priča zvuči bar donekle poznato? Ako je odgovor potvrdan, onda se svaki sledeći put kad pomislite da vaša odredjena komponenta ne valja, setite one priče sa početka. To neumorno radi onaj crv sumnje, koji nam je uvalio repati baja iz prvog pasusa. Ne verujete? A kako zvuči vaš sistem posle dužeg odsustvovanja od kuće?

Super, zar ne? Zato ubuduće dobro razmislite pre nego što nekom lokalnom hi-fi muljatoru maltene poklonite uredjaj zbog koga ste mesecima odvajali od usta. Posle će biti kasno.

Setite se, nije problem u spravi, već... ;).