„Za moj 15 rođendan, 1939. godine, tata mi je kupio dve ploče Kaunta Bejzija u muzičkoj radnji na Terazijama br. 3. Bile su to tvrde ploče na 78 obrtaja, koje sam slušao na svom gramofonu na navijanje sa velikom trubom na kojem je bio naslikan pas i dole je pisalo „His Master’s Voice“. Na pločama su bili Bejzijevi veliki hitovi ("Swinging the Blues" i dr.). Tako sam se prvi put „upoznao“ sa Kauntom Bejzijem. Njegovo sviranje mi se učinilo vrlo jednostavnim, pa sam odmah „skinuo“ njegov klavirski solo iz kompozicije „Topsy“ i sa uspehom ga svirao sa školskim orkestrom. Onda je došao rat. Nemačka bomba mi je srušila kuću i ja sam iz ruševina uspeo da izvučem album sa pločama. Kada sam ga otvorio video sam da su sve ploče na sredini pukle. Bio sam strašno tužan i tog momenta mi je bilo više žao Bejzijevih ploča nego kuće. Više nikada nisam našao te ploče. Za vreme nemačke okupacije zaboravili smo na Bejzija“.

Teško je verovati da će se ikada sastaviti reči kojima bi se sadržajnije i pronicljivije mogao opisati uticaj koji je Kaunt Bejsi (Count Basie 1904-1984), pijanista, orguljaš, kompozitor i iznad svega, lider jednog od najznačajnijih džez big-bendova svih vremena, ostavio na prestoničku srpsku sredinu nadahnutu svežim dahovima vetrova kosmopolitizma u doba pred otpočinjuću svetsku katastrofu.

Reči su potekle od doajena srpske džez scene, Vojislava Bubiše Simića (citat iz knjige "Susreti i sećanja"), čoveka koji je bez sumnje bio „parnjak“ slavnom crnačkom muzičaru (u nacionalnim okvirima), entuzijasta i osnivač prve velikoorkestarske formacije u Srbiji (džez orkestar „Dinamo“ 1946. god.).

Svakako, sentimentalnost i duboka, emotivna slika mladića koji tuguje za delovima izgubljenog vremena izviru iz kratkog pasusa. Prekriveno uzbuđenje rezervisano je, pak, za pronicljivog čitaoca: muzika Kaunta Bejsija i njegovog benda čula se i svirala u Beogradu najkasnije godinu dana posle nastanka u svojoj originalnoj sredini, njujorškim studijima, plesnim dvoranama i lokalima u kojima se svirao swing, stil koji je džez uveo na velika vrata internacionalne popularnosti.

Neobaveštenost, izveštačenost i samozaborav onemogućuju nas da danas oslušnemo kako je improvizovana muzika zvučala u domaćem izvođenju – zvučni zapisi najverovatnije ne postoje. Ipak, svedočenje nekoliko osoba među kojima je i gospodin Vojislav Simić, sklapaju nam mozaik u potpunosti: nova, sinkopirana muzika mogla se čuti na svakom koraku – od monumentalnih dansinga - Oficirskog doma, Doma Inženjera i Ratničkog doma do luksuznih lokala, bašti i kafana u Beogradu.

Nismo samo mi "specijalisti" u zatiranju sopstvenih vrednosti. Sa Amerikom i njenim prigodnim izdavaštvom i koncertnom organizacijom jedva da stvari stoje bolje: centralno obeležavanje stotinu godina Bejsijevog rođenja prošlo je samo nešto "malo" bolje. Koncern SONY/Columbia (Columbia/Legacy) koji drži pod copyright licencom većinu snimljenog materijala velikog majstora odbio je da ga reizda u kompletnom obimu - sa alternativnim tejkovima i živim snimcima na koje polaže izdavačka prava. Potez ravan kulturnom skandalu (na Bejsijeva "sabrana dela" čeka se već više od trideset godina) pravdao je nezainteresovanošću publike, ostavljajući gomilu zapanjenih istoričara i zaljubljenika muzike da glad za radošću koju Bejsijeva muzika pruža eventualno utoli u još jednom od državno-piratskih istupa evropskih nezavisnih malih izdavačkih kuća. Set od četiri diska "America's #1 Band: The Columbia Years" koja su ipak, sa zakašnjenjem ugledala svetlost dana pod etiketom Columbia/Legacy, pružila su samo fragmentarnu sliku o muziciranju ingenioznog pianističkog minimaliste Kaunta Bejsija. Iako odlično remasterizovan (što nas stavlja u dodatno nezgodan položaj i otvara pitanje zbog čega, audiofilski gledano, zvuk sa kraja tridesetih nije mogao do sada biti prezentiran u takvom kvalitetu), disk set nije naišao na veći odjek, prvenstveno zbog neadekvatne kampanje i, rekosmo, nesuvislih poteza koji su pratili jubilej.

Ko je bio Kaunt Bejsi? Muzičari sa kojima je sarađivao prozvali su ga „Sveti čovek“, a za narod on je bio „Dete sa obale Red Benka“, pijanista skromnih manira koji je samo živeo za neodoljiv ritam koji je stvarao. Sam Bejsi jednom je izjavio da je on oduvek hteo da se bavi šou biznisom i da mu je to bila prva i osnovna, filozofsko-životna preokupacija. Kako god bilo u ovoj ličnosti spojili su se neverovatan talenat za muziku i prepoznavanje suštine esencijalnih džez-elemenata sa poslovnom sposobnošću da svoju organizaciju održi punih četrdeset godina (uz mali prekid svođenjem na sekstet krajem četrdesetih, Bejsijev orkestar trajao je od 1936. godine sve do Bejsijeve smrti).

Sound Kaunta Bejsija je, zapravo, sound muzike potekle iz Kanzas Sitija, početkom tridesetih. Delić atmosfere grada koji je iznedrio sve važno što se u džezu desilo od čikaških grupa naovamo, neodoljivo je opisan (zajedno sa fascinantno produkovanom muzikom epohe o kojoj je reč) u filmu Roberta Altmana „Kansas City“.

Džez koji je dopirao iz ovog grada imao je aromu potpune spontanosti i nesputanosti bilo kakvim pisanim aranžmanima; muzičari su svirali iz glave deonice koje bi se dogovorili („heads“ ili „head arangements“). Atmosfera svakodnevnih, neprekidnih džem-sešna i takmičarski duh („cutting contests“) podgrevana je činjenicom o slobodnom radu lokala u kojima se točilo piće – Kanzas Siti je bio, zapravo, posebna teritorija u koju se nisu mešali državna uprava i na koju su blagonaklono gledali lokalni politički moćnici.

Jezgro benda Kaunt Bejsija poteklo je upravo iz ovakve sredine. Bejsijeva ritam sekcija, poznata po metronomski preciznom otkucavanju jednakovrednih pulseva načinila je prve korake u zagušljivim i dimom ispunjenim lokalima ovog američkog grada. Volter Pejdž (Walter Page), revolucionarni basista koji je svojom energičnošću prema tvrdnji istoričara, u najvećoj meri doprineo Bejsijevom orkestru, svirao je isprva u raznim kanzaskim lokalnim „teritorijalnim trupama“ („territory bands“) da bi se, početkom tridesetih, konačno obreo u orkestru Benija Motena (Benny Moten) u kome se već nalazila nekolicina sposobnih individua i – Kaunt Bejsi na mestu drugog pijaniste (Moten je zapravo takođe bio pijanista koji je svoj talenat tokom vremena podređivao ulozi šefa/organizatora). Snimci Motenovog benda oko 1931-2, tokom „tranzicionog perioda“ sa Pejdžom najviše otkrivaju srž nove muzike: uzbudljiv, istovremeno jednostavan melodijski kontekst sa svežom ritam-sekcijom. Novi stil je rođen.

Prekretnica u Bejsijevom životu obeležena je anegdotski sazdanim bizarnostima: 1933. od posledica neuspele operacije po srčanom udaru, umire Moten. Članovi skupine, posle prvog šoka, pokušavaju da nađu izlaz iz nezgodne situacije. Bejsi tako preuzima liderstvo, infrastrukturu i muzičare, od kojih će mnogi činiti jezgro njegovog prvog naširoko priznatog „starozavetnog“ („Old Testament“) benda.

Druga bizarnost, svedoče nam istoriji, odnosi se na to kako je novoformirani bend stekao popularnost. Smatra se da je presudnu ulogu u „postavljanju na scenu“ odigrao mladi i džezom nadahnuti kritičar i producent Džon Hemond (John Hammond) koji je, budući solidnog background-a (poticao je iz prebogate porodice bankara) provodio svoj život tragajući za mladim talentima i snimajući ih za ploče. Jedne večeri, godine 1936., dogodilo se da je Hemond, na svom poprilično moćnom, osetljivom auto-radiju začuo zvuke koji su za njega bili pravo, magično otkrovenje – zvuke radio prenosa iz „Reno Club“-a u Kanzas Sitiju, malog kluba u kome je Bejsi sa svojom ekipom „prašio“ danonoćno i uporno do neprestanosti svoje najnovije kompozicije i „aranžmane napamet“, jednostavne teme sazdane oko bržeg bluza kao i varijacija na popularne standarde i brodvejske melodije (najveći broj varijacija napisan je na melodiju „I Got Rhythm“ Džordža Geršvina).

Hemond je odmah angažovao Bejsija, i potrudio se da čak snimi mali, skraćeni sastav za niz ploča koje su izašle pod autorskim imenom „Jones-Smith Inc.“ Taj niz ploča ući će u istoriju kao jedna od najznačajnijih grupa snimaka ikada načinjenih, zajedno sa snimcima Armstrongovih, Parkerovih ili Gudmenovih malih sastava.

Od tada do kraja svog života, Bejsija muzika potpuno obuzima i on ne prestaje da biva stožer, "Sveti čovek" koji oko sebe okuplja najvažnije i najsposobnije muzičke individue.

Prvi Bejsijev orkestar, trajao je od sredine tridesetih sve do 1947. godine, kada je, pritisnut finansijskom nemoći Bejsi morao da „popusti“ i svede sastav na par članova. Najčešće se on proziva još i „starozavetnim“ bendom, za razliku od „novozavetnog“ kojeg je, sa potpuno novom družinom i novom koncepcijom Bejsi osnovao početkom pedesetih, posle eksperimenata sa malim sastavom svedenim na sekstet u kome je bilo mesta za džez gigante poput Buddy De Franco-a, Buddy Rich-a i Wardell Grey-a, talentovanog mladog saksofoniste tragično nastradalog samo koju godinu kasnije.

Koje bi to bile karakteristike svih Bejsijevih kombinacija? Pre svega to je nezadrživi swing, puls koji nagoni na tapkanje nogom i igru. Za takav osećaj odgovorna je bila, pre svega, ritam sekcija koja je disala kao jedan čovek. Nju su (u svojoj najpoznatijoj i najboljoj inkarnaciji) sačinjavali pominjani basista Volter Pejdž, izvanredni tehničar u akordima Fredi Grin (Freddie Greene), potom bubnjar koji je iz korena promenio sviranje bubnjeva Džo Džons (Jo Jones) i sam Bejsi na klaviru čiji su se sinkopirano-punktalni tonovi bez velikih pijanističkih razmetanja odlično slagali sa opštom koncepcijom laganog, ali ipak čvrstog impulsa koju je ova sekcija nudila.

Sviranje napamet doprinosilo je takođe opuštenosti i atmosferi neusiljenosti. Istovremeno ono je bilo fantastična podloga za ekstenzivan solistički rad izvanrednih individua, od kojih su mnoge trajno obeležile istoriju džeza. Trubači Bak Klejton (Buck Clayton), Hari Svits Edison (Harry Sweets Edison), trombonisti Diki Vels (Dickie Wells), Beni Morton (Bennz Morton) kao i saksofonisti Heršel Evans (Hershel Evans) i Lester Jang (Lester Young) učinili su da bend, za samo godinu dana, od potpunog anonimusa izraste u instituciju kojoj se otvaraju vrata najekskluzivnijih klubova i sala za igranje. Vrhunac je nastupio 1939. kada je bend „uguran“ u fancy njujorški klub „Famous Door“. Istorijski gledano, po prvi put je ovako velika formacija ušla u jedan tipično kamerni prostor, ne veći od dve prosečne sobe. Velika Bili Holidej pevala je jedno vreme sa orkestrom, što joj je bio redak profesionalni angažman u ovakvom kontekstu. "Mali" Džimi Rašing ("Little" Jimmie Rushing, "Mr. Five By Five") bio je zadužen za bezmalo sve vokalne numere koje je orkestar izvodio, da bi mu se tek docnije prikljucila Helen Hjumz (Helen Humes).

Ratne godine donosile su promene i u orkestar su povremeno dolazili i nažalost iz njega odlazili giganti poput Ilinoj Žakea, Džo Njumena i drugih. Krajem četrdesetih Bejsi biva primoran da napusti po prvi put koncept big benda, i to su organizaciono gledano najteže njegove godine, iako je muzika koju je nudio svojim combo sastavom bila superiorna.

Preokret nastaje početkom pedesetih. Bejsi formira svoj drugi širokopoznati „novozavetni“ bend, odustajući doduše od proverene formule sviranja iz glave, angažujući najpoznatije aranžere da rade za njega poput Nila Heftija (Neal Hefty) ili Kvinsi Džonsa (Quincy Jones) . Nije preterano reći da su upravo mlade aranžerske snage zaslužne za Bejsijevu renesansu i zvuk ove postave biće najverovatnije onaj po kojima će ga mnoge generacije pamtiti, sa Frenk Ves (Frank Wess) i Frenk Fosterom (Frank Foster) koji su sačinjavali jezgro saksofonske sekcije vođene intonativno neprevaziđenim altistom Maršal Rojalom (Marshal Royal). Sesil Pejn (Cecyl Payne) je sa uspehom emulirao Džonsa za bubnjevima, uz druge inovacije koje je unosio, Ed Džons (Ed Jones) je i pojavom i intenzivnim okidanjem žica podsećao na Pejdža, i a od starozavetnih članova Grin i Bejsi su obezbeđivali kontinuitet sa starom ritam sekcijom koja je obeležila razvoj u dekadama koje su prošle. Veliki hit “Everyday I Had The Blues” pravi sa relativno nepoznatim pevačom Džo Vilijemsom (Joe Williams), koji će zahvaljujući popularnosti hita uskoro postati zaštitni znak orkestra. Bejsi snima za Verve, ali je ovaj rad donekle ostao nepoznat zbog nepostojanja celovitog izdanja na CD-ima.

Tokom sedamdesetih Bejsi sumira svoj rad i kao solista ili sa malim sastavima snima niz diskova sa ljudima koje je voleo ili im se iskreno divio. Među najpoznatijima su diskovi sa Beni Karterom i Oskarom Pitersonom, a bend je nastavio da živi i svira po proverenoj formuli, postajući jedan od retkih koji je nastavio da obitava u vremena kad džez više nije boravio po bi-bend sastavima i kada se njegovo težište pomerilo gotovo isključivo na male sastave.

Koji je značaj Kaunta Bejsija za razvoj muzičke misli dvadesetog veka? Pre svega tu je uticaj koji je on izvršio na način kako se džez muzika izvodila. Proširujući i insistirajući na materijalu zasnovanom na bluzu, prokrčio je put muzici koja je smenila džez sa vrhova popularnosti – rhythm and blues-u i njegovom čedu, rock ‘n’ roll-u, mada je, danas, kao uostalom i za mnogo toga drugog, ova činjenica, verovatno svesno i namerno ostavljana po strani.

Godine 2004. grupa mlađih ljudi širom sveta (čiji je inicijator između ostalih bio i autor ovog članka), revoltirana nehajnim odnosom sa kojim se muzičko–producentska scena odnosila prema „Detetu sa obale Red Benka“ pokušala je da napravi sajt, na kojem bi oživela sećanja na istinskog i pravog velikana džeza i popularne muzike. Ovoj grupi su se pridružili autorskim tekstovima neka od najznačajnijih kritičarskih imena današnjice.


Deo tih napora (jer sajt nikad u punoj meri nije zaživeo niti je dovršen) možete videti ako sledite link:

http://www.count-basie.com

 

Neka od izdanja sa muzikom Kaunta Bejsija:

	"The Complete Decca Recordings: 1937-39" GRP #GRD3611, 3 CD set, reissue release date March 17th 1992 original releasing label Decca Records
	"Complete Atomic Basie" (Recorded: October 21st and 22nd 1957. NewYork) Roulette YS-2796-RO (Nippon Columbia) CD reizdanje: Roulette ARUL 52003Q
	"April in Paris" (Recorded : July 26th and 27th, 1955. January 4th and 5th, 1956. at Fine Sound, NYC.) Verve V6-8012 (USA)
	"Complete Clef/Verve Count Basie Fifties Studio Recordings" (Mosaic Records boxed set, # MD8-229, 8 CDs)
	"America's #1 Band: The Columbia Years" Sony 87110 (2003) (Columbia/Legacy 87110) 4CD set