U životu kao što svi manje više dobro znamo postoje slatke, ali i one druge muke. Medju te druge muke koje uz to znaju da budu i veoma nezahvalne spada verovatno i ona kada recimo treba biti objektivan i pametan, odnosno realan i ubedljiv i preneti svoje utiske i doneti sud, na primer o integralnom pojačalu od "imena i ugleda".

Da mi se na samom startu ne bi pripisala pristrasnost, umesto espressa pijem mućeni Nes sa mlekom, a kada pisanje privedem kraju i budem prolazio kroz napisano radi finalne provere - videćemo.

Praksa da za oficijeni test već na samom početku imam pripremljen izbor diskova odnosno pesama, ovoga kao i nekoliko puta ranije je izostala iz veoma prostog razloga. Kada god mi ovakav ili sličan uredjaj stigne u dnevni boravak, već nakon par sati slušanja (podrazumeva se da je pojačalo prošlo regularni burn-in koji je ovde trajao skoro deset dana, odnosno da se propisno zagrejalo i to već nakon nepunih sat vremena rada) mogu odgovorno da tvrdim da sam čuo više od polovine onoga što je dovoljno da se donese zaključak o samom uređaju. Sve ostalo nakon toga su samo nijanse (manje ili više bitne), odnosno "utvrdjivanje" gradiva i naravno uživanje u muzici.

U zavisnosti od raspoloženja, kako je prošao radni dan, kao i tekućih obaveza, izbor diskova je varirao od jazz kvarteta, rock bendova, simfonijskih orkestara, najrazličitijih ženskih vokala, elektro zvuka, lounge i chill out kompilacija i tako ukrug.

S obzirom da je pojačalo sve vreme bilo povezano na Sonus Faber Cremona Auditor zvučnike, ono što sledi u nastavku treba posmatrati u svetlu pomenute kombinacije. Ne želeći da se bilo ko nadje uvredjen, ali od samog početka testa pa do njegovog kraja, a naravno i posle toga, slušajući bezmalo sve vrste muzike zvučnici su jednostavno "nestajali" sa prvim taktovima muzike. Zvuk se momentalno i skoro matematički precizno "rasporedjivao" u prostoru iza zvučnika kako po širini i dubini.  Čak i tamo gde je recimo nerelano očekivati da zvuk ide u dubinu jer jednostavno tako i ne treba da bude, slušalac biva nagradjen mnoštvom malih detalja koji se bez svake dileme nalaze u tom "ograničenom" prostoru.

Medju favoritima kada su u pitanju ženski vokali, u mom slučaju posebno mesto zaslužuje Bjork, koju da budem iskren kada god slušam se malo mučim da bi do kraja razumeo reči pesama. Do sada sam imao priliku da dosta njenih stvari čujem na različitim sistemina, koji su poprilično varirali po ceni i kvalitetu. Ali tek sada sam (ne računajući Audio Research sistem koji je bio više nego duplo skuplji) po prvi put uspeo jasno da čujem delove iz pesama poput "Isobel" (problematični stih "When she does it she means to"), odnosno da u " Bachelorette" i "Play dead" njen glas napokon izadje napolje i probije svojevrsnu zvučnu opnu u kojoj se sa svim ostalim instrumentima, loop-ovima i semplovima poprilično mučio (a i ja sa njim) tokom reprodukcije. Ko je imao prilike da sluša neki od njenih koncetnih nastupa (poput "Vespertine-Live at Royal Opera house") sigurno je mogao da pirmeti da je njen glas u toj varijanti daleko prozračniji, otvoreniji i "slobodniji". Veliki deo od tog koncetnog ugodjaja prepoznao sam slušajući studijsku verzije pomenutih numera na Maestro Settanti.

Ostajući i dalje u severnoj hemisferi, ali nešto niže od severnog pola, pravimo mali skok sa Islanda do Kanade odakle nam stiže nešto sasvim drugačije, a opet jedinstveno na svoj način. Joni Mitchell svojim altom, u pratnji velikog orkestra i u bogato aranžiranim partiturama kreira jednu posebnu atmosferu koja vas polako ali sugurno obuzima i počinje da deluje lekovito kako na čulo sluha, tako i na sve ostalo. Napred na sceni, u barskoj stolici, pod svetlom belog reflektora, nehajno ali sugestivno peva o ljubavi, rastancima, patnji, neostavrenim snovima. Orkestar u polumraku, negde pri samom dnu scene kao svojevrsni andjeo čuvar u moderato ritmu prati celu priču i s vremena na vreme krešendom iz pijana u mecoforte, oglasi se da muzički isprati ili dodatno istakne neki stih. Prostor koji se nalazi pred slušaocem dodatno i na veoma suptilan način doprinosi sveprisutnoj melahnoliji u numerama sa albuma "Both Sides Now".

Ako se na trenutak prisetiti kako zvuči "Unforgteable" u "modernom" izvodjenju Natali Cole i Nat King Colea ili recimo "I've got you under my skin" dueta Frank Sinatra i Bono Vox, onda će vam biti jasno kako zvuče džez orkestrirani aranžmani na ovom albumu. Kada umesto orkestra na sceni se pojavi jazz bend (sa specijalnim gostima poput Wayne Shorter-a i Herbie Hancock-a) u solo deonicama trube sa sordinom, saksofona, tube ili pak klavira, timbar svojom prirodnošću "zavodi" onako školski, skoro naivno – i na kraju ipak bivate uhvaćeni u mrežu. Srednji deo spektra zvuči veoma neutralno, glas se suptilno pretapa sa ostalim instrumentima, zadržavajući sve vreme pod kontrolom mikrodinamiku tokom čestih prelaza sa orkestarskih pasaža na vokal i obratno u numeri "Sometimes I'm happy".

"Standardni" jazz kvartet pod upravom vojvode Elingtona je mesto gde se sve stvari manje-više dobro poznate i ostaje samo pitanje kako će sistem preneti do slušaoca ono što je snimljeno pre više od tri decenije i i objavljeno na XRCD izdanju albuma "Duke's Big 4". Svoje objektivno limitirano znanje (za sada) o liku i delu ljudi poput Duka Ellingotna, Joe Passa i Ray Browna (uz dužno pominjanje Lousia Belisona na bubnjevima kao potpisnika numere koje je svojevrsni omaž C. Hawkins-u - "The Hawk Talks") ovoga puta ću usmeriti isključivo na audio doživljaj ovog albuma. Intimna studijska atmosfera koja se čuje iz skoro svake numere sa ovog izdanja ni u jednom trenutku nije zazvučala na bilo koji način ograničavajuće ili je isticala dominaciju nekog od isntrumenata u odnosu na ostale. Klavir se ocrtava u svojim realnim dimenzijama, dužina odsviranih tonova kako na električnoj gitari, tako i na akustičnom basu imaju svoje trajanje baš koliko se i ocekuje, a kada ritam sekcija predje u solo instrument, set bubnjeva se naprosto magično useli u vašu sobu, odsvira šta treba, zahvali na pažnji i "vrati" na svoje mesto (u već pomenutoj "The Hawk Talks"). Da li akustični bas Ray Browna predstavlja tvrd orah za pojačalo i ostatak sistema? Ako mene pitate odgovor je definitivno ne, jer toliko melodije i ritma u isto vreme, od instrumenta kakva je akustični bas nisam skoro imao priliku da čujem. SF-ov mid/bas drajver od 6" ne da se nije bunio u toku izvodjenja solo bas deonica, nego je čini se na momente pomalo bio i razočaran što mu Maestro Settanta nije dao priliku da se "iskaže" do kraja.

Ali evo koliko sa sledećim albumom pružila se prilika za to. Ne tako često ime na listi izvođača čija se muzika koristi za testove, ovoga puta barem što se tiče nas doživeće svojevrsnu premijeru. Frank Zappa sa svojim prijateljima na samo njemu svojstvenu i neponovljiv način pravo iz Džoove garaže u svojevrsnoj rok operi, stiže na naš test. Satirična i na momente veoma bolna kritika načina življenja i svakodnevnih navika američkog društva sa kraja 70-tih godina prošlog veka na ovom duplom CD izdanju pored van svake sumnje veoma provokativnih tekstova, donosi isto tako sjajno muziciranje. Standardni rok bend pojačan sa čitavom galerijom likova najrazličitijih profila, kreira svojevrsnu zvučnu zavesu iza koje svakog trenutka možete očekivati neko iznenađenje. S obzirom da sam ovaj album poslednji put slušao pre mnogo godina (originalno izdat kao trostruki LP set), iznenadjenja se definitvno bila neizbežna, a nije manjakalo i nostalgije.

Od uvodne naslovne numere "Joe's garage" u kvazi texmex-country fazonu, preko raznoraznih aranžmanskih varijacija sa usnom harmonikom, vibrafonom, trianglom, a sve vreme u pratnji dobro prepoznatljivog zvuka Zapine Gibson Les Paul gitare, Warren Cucurilloa na slide gitari, Vinnie Colaiute na bubnjevima (da pomenem samo najpoznatije od muzičara), ovaj disk sam odlsušao skoro u jednom cugu. I nakon skoro sat vremena u kontinutetu nisam primetio ništa što bi mogao navesti kao zamerku. Česte promene ritma, na momente haotični (halucinogeni) zvučni efekti, vokali koji variraju od depresivnih do ljigavo sentimentalnih - sve to zvuči dobro fokusirano, balansirano, sa preciznim attackom, posebno primetnim kod instrumenata koji imaju oštre tranzijente poput udaraljki, triangla, činela i tajmingom koji ima blagu tendenciju ka napred, čineći iz takta u takt muziku uzbudljivijom (numere "Catolic Girls" i "Fembot In A Wet T-Shirt") .

Produkcija koja u sebi sadrži primetnu "retro" notu i ima jednu boju koju danas teško možemo da čujemo na aktulenim izdanjima, samo dodatno doprinosi doživljaju zvuka koji zna da "prevari" i natera vas da pomislite da slušate cevno, a ne tranzistorko pojačalo. Da li treba još nešto dodati ?!

Kako recimo u ovoj kombinaciji zvuči Saint-Saensov "Danse Macabre" ? Kada sam čuo ovu kompoziciju u izvodjenju Minnesota Orchestra pod dirigentskom palicom Eiji Oue-a (na etiketi Reference Recordings), dobrih par minita nakon završetka nisam mogao da ustanem iz fotelje. Hajde ja, ali što se skoro isto desilo i prijateljima koji su navraćali tih dana u posetu, pa su eto "hteli malo da čuju kako to svira italijanski hi-fi" ?! I neka znaju da sam čuo, onako u pola glasa jednog od njih (ustvari jednu) kako kaže "Ja ovako nešto nisam čula nigde pre …". Nisam ni ja, i što se mene tiče stavka klasična muzika u okviru testa ovog pojačala je prošla bez ijednog "ali" i njemu sličnih. "Kolika pozornica, koja dubina scene, kakav zaplet, a tek zvuk violine, pa timpana, triangla, tenzija koja ne popušta do samog kraja, stabilan fokus u kompletnom dinamičkom opsegu, …" 

S obzirom da nisam ljubitelj, a samim tim ni poznavalac operskih dela, ovoga puta će izostati opservacija na temu kako na italijanskom pojačala povezanim na italijanske zvučnike zvuči recimo Rosinijiev "Seviljski berberin" ili Pučinijeva "Madam Baterflaj"? Ili barem splet tradicionalnih napolitanskih pesama, odnosno kancona.

Ako će ovo moći da prodje kao dostojna zamena, navešću da je bilo veoma prijatno poslušati bilo koju od numera sa Naim-ovih diskova iz njihove Sampler kolekcije (preporuka da obratite pažnju na numere italijanskog gitariste Antonio Foricone-a i dueta Charlie Haden/John Taylor na Sampleru No. 5), gde je rezolucija i svepristunost zvuka u prostoriji kako od strane samog pojačala, ali i ostatka sistema (uključujući audio i strujne kablove) bila medju najboljima koje sam do sada imao prilike da čujem. Transparentan zvuk, mnoštvo detalja i nadasve prefinjenost u izvođenju, plenili su tokom celog Foricone-ovog izvodjenja numere "Tarrantella" (inače naziv za tradicinonalni napolitanski ples)

Imati ovako jedno pojačalo u svom životnom prostoru dok se na "naviknete" na njegov zvuk, za sobom povlači i odredjene neželjene efekte. Recimo hroničnu neispavanost. Istina, kada živite u zgradi sve iole ozbilnjije aktivnosti vezane za slušanje bi trebale da prate kućni red. Vreme posle 22h pa do nekih sat ili dva posle ponoći ako ne iskrsne nešto "važnije" u to doba dana, zgodna je prilika da se proveri kako se i šta čuje pri nižim nivoima glasnoće (inače nisam od onih koji vole da napanjuju pojačalo i kada treba a pogotovo kada ne treba). Ovde se situacija malo menja u pravcu koji nije baš afirmativan za celu priču. Ako imamo na umu da je osetljivost Cremona Auditora i ne baš tako malih 88dB, odnosno da mu je ulazna impedansa 4 oma i da Maestro Settanta ima 140 W na 4 oma, pri malim nivoim glasnoće (u rasponu od 1 pa do 5, na skali od 0 do 51) slušalac će biti lišen dosta detalja iz zvučnog zapisa. Takodje, problematičan postaje i timbar pojednih instrumenata (pre svega žičanih, poput akustične gitare i akustičnog basa). Za neka tiha i intimna slušanja, ovo pojačalo defintivno neće usrećiti svoj vlasnike, ako im je taj i takav "režim" rada dominantan. U regularnim svakodnevnim uslovima, prirodan i odzvanjajući zvuk akustičnih žičanih instrumenta pogotovo ako su dobro snimljeni (što ni najmanje nije naivno i lako) će uz manja ograničenja biti upravo onakav kakav je u prirodi.

Što se makrodinamike zvuka tiče, ona se pri visokim nivoima glasnoće uniformno povećava, ali samo do odredjene granice. U jednom trenutku bez obzira koliko god podizali nivo glasnoće, u samom zvuku nećete osetiti nikakvu promenu – sve će zvučati podjednako glasno (ili bučno) i ravno. Što opet ne znači da pri iole glasnijem slušanju, najnoviji Depeche Mode ili Franz Ferdinand neće zvučati provokativno i sa ritmom koji će vas naterati da počnete da cupkate nogom ili lupkate prstima po stočiču koji se nalazi pored fotelje ili sofe u kojoj udobno uvaljeni slušate muziku. Ili da zaigrate na kućnom podijumu zajedno sa Madonom, odnosno date sebi oduška uz orkestar Bobana Markovića.

Zaključak