Mart 2005.

Ecstasy IIb - virtuozni maestro

piše: Nikola Stojanović
© 2005, HiFiCafé.NET


Kako je naša ranija poseta firmi Dayens u Šapcu bila isuviše kratka da bi čuli sve ono što nam je činilo vrednim pažnje, kao svojevrsni "domaći zadatak" ostalo nam je da u neko dogledno vreme na test uzmemo integralno pojačalo Ecstasy IIb (b je skraćenica za base).
Nekih mesec dana kasnije, u skladu sa ranijim dogovorom uređaj je stigao kod nas.

Izrada i dizajn

Generalno govoreći, dizajn kako spolja tako i unutar samog pojačala je izraženo minimalistički, i jasno podređen što kraćem putu signala od izvora do izlaza iz pojačala. Prednja maska je masivna, izradjena od crnog akrilika i odlično uklopljena sa kućištem u kojem se nalazi elektonika. Mali power prekidač sa leve strane (sa LED indikatorom), na sredini volume potenciometar, sa čije leve i desne strane su dva simetrično postavljena selektora pomoću kojih se može birati između 5 izvora zvuka (CD, Tuner, Tape, AUX1 i AUX2 za play i rec). I to bi bilo sve sa prednje strane.

Opštem utisku ozbiljnosti i elegancije, nema se šta zameriti ni kada je u pitanju zadnja strana gde se nalaze RCA konektori predviđeni za linijske ulaze, odnosno zvučnički termnali. Konektori su prilično kvalitetni i pozlaćeni. Zvučnički terminali omogućavaju sva 3 tipa konekcija: golu žicu, bananu i spade konektore. Pojačalo spada u teže za svoju klasu - 10,5 kg i stoji na masivnim, veoma kvalitetnim nožicama.

Moguće ga je koristiti i kao preamp, tako da je na kupcu odluka da li će iskoristiti ovu mogućnost i promeniti "osnovnu" namenu uređaja, odnosno isti povezati sa dodatnim pojačalom snage. Unutrašnjošću pojačala dominira toroidalni trafo snage 400W (proizvod firme "Trafomatic" iz Mladenovca), elektroliti od 40.000 μF, a izlazni stepen je izveden u AB klasi, uz korišćenje bipolarnih tranzistora firme Toshiba. U toku rada pojačalo se nije preterano grejalo (čak ni dok je radilo sa potenciometrom na poziciji između "10 i 12"), tako da njegovo pozicioniranje po ovom pitanju nije kritično. Ali i pored ovoga ne savetujemo da njega ili na njega stavljate neki drugi uređaj, odnosno postavite ga blizu nekog drugog uređaja (pogotovo pored leve strane gde se nalazi trafo za napajanje).

Zvuk

S obzirom da je na test došao uređaj koji je pre toga bio "proveren" samo na osciloskopu (na žalost te testove nismo u mogućnosti da objavimo), morali smo da napravimo mali "run in". Usviravanje je trajalo negde oko 4 dana sa manjim prekidima (što objašnjava neuobičajeno dugu listu muzike koja je slušana u periodu "zagrevanja", odnosno slušnog testa). Nakon toga napravili smo skoro 5-časovnu sesiju i kroz preslušavanje obabranog muzičkog materijala pokušali da uočimo kvalitete, ali naravno i mane.

Krenuli smo u laganom tempu, uvodnom numerom "Unseen" (sa albuma "Silent Voyage" Vangelis Katsoulisa). Sugestivni, široki i analitični zvuk šum talasa koji zapljuskuju obalu pretapajući se sa zvukom sopran saksofona prvo je nagovestio, a zatim nas i pomalo hipnotički uve u sazvučje melodija koje se nalaze na pomentom izdanju. Na njega se nadovezuje ženski vokal, komunikativan, harmoničan, koji sa lakoćom puni prostoriju zvukom. Srednji spektar je izražajan i sa minimalnim koloracijama što se biti slučaj i u većini ostalih numera koje smo slušali tokom testa. Zvučna slika je sve vreme dobro fokusirana i analitična, čak i u zahtevnijim numerama sa istog albuma, poput "Land of Oblivion", gde u nekoliko pasaža istovetnu melodijsku liniju skupa izvode truba, saksofon i ženski vokal.

Omiljene i toliko puta čute numere sa albuma Dianne Krall i Patricie Barber imale su prostornost i dubinu koju do tada nismo imali priliku da čujemo, odnosno doživimo na ovakav način. Vokal je zvučao zavodljivo toplo i sveprisutno, bez obzira na da li su numere bile sporijeg ili bržeg tempa. Prelazak prstiju preko pragova akustične gitare, prevlačenje metlica preko kože doboša, česte ritmičke i dinamičke promene u klavirskim, odnosno bas deonicama, ovo pojačalo je emitovalo veoma realistično i sa autoritetom. Iznenađujuće bogat zvuk, imajući u vidu da je ovde reč o malim jazz formacijama, tipa trija ili kvarteta koje prate pomenute pevačice.

Izdanje "Peer-Gynta" koje smo koristili prilikom testa, iako po kvalitetu snimka nije pri vrhu referentne liste, kada god se nađe na programu definitivno svaki sistem stavlja na ozbiljnu probu. Utisak koji smo imali slušajući ga na ovom pojačalu bio je veoma blizu iluziji i osećaju da se pred nama nalazi veliki simfonijski orkestar. Takav timing, attack i preciznost jednstavno ostavljaju bez reči, a na momente i bez daha. Nakon što smo odslušali numeru "In the Hall of the Mountain King " (Peer Gynt Suite No.1, Op.46) , jedan drugom smo prosto upadali u reč trudeći se ko će pre i sa više epiteta da iznese svoj utisak kako se jasno "čuje" raspored izvođača i kako raste "napetost" dok se razvija muzička tema. Muzičari skoro da su mogli pojedinačno izbrojati, a sa prvom violinom takoreći da ste i lično mogli da se rukujete na sceni.

Mala digresija: ne znam da li prilikom slušanja izvođenja nekog dela na vašem sistemu, pre svega iz domena klasične muzike, razmišljate o tome gde je nastao snimak. Kada sam kod jednog prijatelja pre nekoliko meseci slušao ovo izdanje Peer-Gynta, u jednom trenutku je moj domaćin onako u pola glasa skoro za sebe se upitao: "Gde je ovo snimljeno?". Nedugo zatim dao je i odgovor.

Kada sam ga upitao kako to zna, rekao mi je da obratim pažnju na to koliko se još "traje" zvuk nakon poslednjeg odsviranog tona pa dok ne nastupi potpuna tišina. Takav osećaj kaže, a iskusni audiofili i posetioci koncertnih dvorana bi trebali da se slože - jedino možes doživeti u crkvi.

Na Ecstasy IIb, koji je par kategorija niže u odnosu na sistem mog prijatelja, uz kvalitetan izvor zvuka čućete veoma jasno ovo o čemu pričam. I naravno, nije me mrzelo da ponovo pogledam booklet za ovaj CD – snimak je zaista nastao u crkvi Isusa Hrista u Berlinu 1972. god.

Slušajući uvodne taktove "Adagio" stava iz Mocartovog koncerta za klarinet (Anthony Michaelson & Michelangelo Chamber Orchestra - "Mozart: Clarinet Conceto K622"), koji po strukturi i senzibilitetu ni izbliza nije kompleksan kao prethodno delo, pomalo smo imali bojazan da klarinet kao vodeći instrument bi mogao da zvuči problematično u višim delovima srednjeg spektra i zahteva od slušaoca nešto veći mentalni napor prilikom slušanja. Na sreću, ovo je izostalo i sa uživanjem smo odslušali ovaj stav do kraja. Klarinet je zvučao realistično i nijednom se nije desilo da ga orkestar svojom veličinom potisne van fokusa.

Linearnost Ecstasy-ja je izvanredna, toliko da vam se čini da koliko god ga pojačavali mu "nedostaje" snage. A onda se ubrzo iznenadite kada gromoglasno čujete deonice velikog simfonijskog orkestra, nenapadno i bez izobličenja.

Nakon klasike prešli smo u sasvim drugačije muzičke vode. David Bowie je zadržao tek nešto od karakteristične boje i raspona svog vokala, a prateći bend je zvučao kao orkestar na maturskoj večeri pred fajront. Kod White Stripes kao predstavnika nešto težeg i čvršćeg zvuka, primećujemo da električna gitara ne zvuči ni izbliza sirovo i agresivno kako bi trebalo. Bas je jasno definsian, ali imajući u vidu koji je tip muzike on ne ide dovoljno duboko, dok udarac pedale u bas bubanj čućete sa primetnim nedostakom dinamike.
Neurotični i svedeni gitarski akordi kao i sola Keitha Richardsa (Rolling Stones - "Jump Back: The Best of the Rolling Stones 1971-1993") imala su gotovo salonski ugođaj, koji bi vrlo teško danas prošao čak i kod generacija koje su ih uživo slušale ne nekom od koncerata u sedamdestim i ranim osamdestim godinama prošlog veka. I na kraju Massive Attack, koji su zvučali melodijski ravnodušno, bez basa koji se valja ispod vaših nogu i koji bi trebao da vas natera makar da nogom pratite ritam.

Zaključak

Ecstasy IIb je integralno pojačalo sa istančanim audiofilskim pristupom reprodukciji zvuka, ali definitivno nije "all round" tipa. Ono ima svoj karakter, koje je definitivno za respekt, ali kao takvo neće odgovarati svima. Ako ste ljubitelj jazz i klasične, latino, odnosno world beat muzike, i želite da za razumnu cenu kupite uređaj koji će ispuniti i vrlo verovatno prevazići vaša očekivanja (i opravdati uloženi novac na duži vremenski period), ovaj integralac bi trebao da se nađe visoko na vašoj listi najozbiljnijih kandidata za kupovinu (zajedno sa komercijalnim uređajima u klasi izmedju 600 i 800 evra).

Ljubiteljima pop/rock, techno, hip-hop, R'n'B i ostalih pravaca (dopišite sami), savetujemo da potraže nešto ipak drugačije. Daleko od toga da nećete uživati ili ćete uživati manje. Ali izostaće esencija i taj završni "touch" koji će vas jednostavno ubaciti, odnosno prepustiti muzici.

Svi vi koji volite da slušate raznovrsne muzičke pravce, preporuka je da svakako poslušate ovaj uređaj pre kupovine, kako bi stekli sopstveni utisak i videli da li vam se i koliko ovakav zvuk dopada.

Rezervi snage ima sasvim dovoljno da pojačalo može uspešno da kontroliše vrlo široku paletu zvučnika za koje je preporučena snaga pojačala u rasponu od 60-120 W (na 8 oma), odnosno da u slučaju njihove niže osetljivosti ne osetite "tromost", odnosno gubitak dinamike.

Smatramo generalno da strujni kabl boljeg kvaliteta, kao i otvori na zvučnilkim terminalima koji bi mogli da prime kablove preseka od 4 mm2 i veće, svakako treba da budu deo standardne opreme ovog pojačala.

Ovaj model moguće je u po narudžbini i u dogovoru sa proizvođačem dobiti i u SE (Special Edition) varijanti, koja izmešu ostalog uključuje kvalitetniji strujni kabl, WBT konektore, ALPS potenciometar, remote control (?) uz doplatu od 200 evra (u dinarskoj protivvrednosti).