Danas smo svi mi svedoci velikih iznenadjenja u audio industriji. Kvalitet stereo reprodukcije se iz dana u dan podiže na jedan viši nivo. Posle velike euforije višekanalnog zvuka koja polako jenjava, ljubitelji muzike se vraćaju jedinstvenom dvokanalnom slušanju. Naravno pravi entuzijasti nikada nisu ni poželeli višekanalni zvuk.

Medjutim, nameće se pitanje kako danas doći do dobrog stereo pojačala koje nije enormno skupo. Zlatno doba Hi-Fi-ja je odavno prošlo, a ogromna većina entry level pojačala je čista konfekcija. Šta više, stereo pojačala u bužet klasi su sve redja i sve skuplja. Nama pristupačni "budžet" modeli integralaca sveli su se na izbor izmedju engleskih firmi poput NAD-a, Cambridge Audio i sličnih. Jasno je da čovek i nema neku veliku mogućnost izbora naročito ako ne želi da za dobar zvuk izdvoji čitavo bogatstvo.

Naime, nije problem napraviti pristojno pojačalo koje košta 3000 €, trik je to uraditi za 300 € ! To uostalom kaze i sin Peter-a Walkera iz Quad-a, sa čime se u potpunosti slažem. Kako sam iz Dayensa navikao da dobijam uredjaje sa odličnim balansom cena-kvalitet od ovog integralca očekivao sam dosta. Moram priznati da me je i pored svega opet iznenadio. U pitanju je ni manje ni više nego pravi maestralni “ trik” glavnog konstruktora Dejana Dobrina.

Radi se o malom stereo integralcu koji svojom cenom pripada “budžet” klasi i premijerno je predstavljen na Hi-Fi sajmu u Beogradu krajem prošle godine. To je sasvim sigurno bilo najjeftinije pojačalo na sajmu, ali se svakako svojim zvukom nije moglo postideti pored mnogo skupljih. Sudeći po broju pisama, Menuetto je privukao veliku pažnju. Naravno ne bez razloga, jer kako ono kažu "gde ima dima mora biti i vatre". Dugo sam slušao ovo pojačalo na nekoliko sistema (skoro 3 meseca), pa ću pokušati da opišem pre svega njegovu izuzetnu muzikalnost, ali kao i svaki put do sada preporučujem da ga i sami čujete ako je ikako moguće.

Dizajn i kvalitet izrade

Dizajn Menuetta je u Cyrus stilu. Naravno, tradicionalno su zadržane crna boja kućišta i žuto zlatni mesingani potenciometri. Prednji akrilni panel ima već prepoznatljiv Dayens ispust. Na njemu su krajnje levo i desno montirani potenciometar i preklopnik, za regulaciju jačine i izbor ulaza. Na sredini je mali on-off prekidač. Svi oni koji očekuju tonske kontrole, gomilu dugmića i led diodica biće u startu razočarani. Lično bih rekao da je ovde baš sve što treba postavljeno na svoje mesto, bez ikakvih eksperimentisanja i improvizacija. Zadnji panel nam otkriva 4 činč ulaza, svi pozlaćeni srednjeg kvaliteta. Naravno ovaj broj ulaza nekome može biti mali, ali za prosečnog korisnika je sasvim zadovoljavajući. Terminali za zvucničke kablove su montirani krajnje levo i desno na poledjini. Nema ni traga od onih jeftinih plastičnih crveno crnih portova koje smo navikli da vidimo često i u ne baš tako jeftinim uredjajima. Ovde su i oni pozlaćeni, srednjeg kvaliteta. Uprkos tome, koristim priliku da proizvodjaču skrenem pažnju na njih. Prilično su nezgodni, pogotovo ako probate da priključite kabal sa masivnijim spade konektorom ili čak deblju golu žicu. A portovi (plus i minus) su malo više razdvojeni pa to dodatno komplikuje stvar prilikom povezivanja. No kako se pojačalo kupuje direktno od proizvodjača u dogovoru se i ova stavka može izmeniti.

Nepostojanje daljinske komande je još jedan ograničavajući faktor za mnoge korisnike. Moram da priznam da je i meni to pomalo smetalo. Morao sam da "skačem" svaki put do potenciometra kada je to bilo potrebno. Ipak, kako je vreme odmicalo, sve više sam počeo da uživam u reprodukovanom zvuku te sam skoro i zaboravio na ovu “manu”. Nažalost za sada još nije moguće očekivati verziju sa daljinskim upravljačem čak ni uz doplatu, ali nadamo se da će postojati u budućoj MkII verziji.

Pojačalo je prosečne težine za svoju klasu ~ 6,5 kg. Za ovakvu masu najzaslužniji je veliki toroidni trafo od 200W i dobro napravljeno kućište. Bitno je napomenuti, da su u napajanju, tačnije u mrežnom filteru smešteni elektroliti od 2 x 5600 μF. Sve ovo je i više nego dovoljno da pojačalo bude deklarisano sa 2 x 40W na 8 oma. Odnosno u praksi je i nešto jače (do 50W) što je svakako snaga koju ovaj trafo može da isporuči. Od tehničkih detalja suvišno je bilo šta više pominjati, pa ću sada preći na onaj najbitniji segment, a to je naravno reprodukcija zvuka.

Zvuk

Kako Menuetto cenovnim rangom pripada budžet klasi, testirali smo ga sa "večitim" rivalom NAD C320bee pojačalom. To je bio čisto uvodni test, da bi kasnije prešli na nešto ozbiljniju opremu, kada smo videli koje se  mogućnosti kriju ispod "haube" Menuetta. Upravo zbog toga ovaj prikaz biće podeljen u dva dela. Da krenemo najpre od samog početka i prvog test sistema.

Sa Dayens Ka 1 zvučnicima koji predstavljaju entry level model u ponudi, pojačalo je davalo izuzetno neutralan i otvoren zvuk. Ono što je odmah moglo da se primeti jeste to da se produkcija i kvalitet snimka svakog diska jasno čuju. Preko kompilacije Peter Murphy-a na kojoj su snimak i produkcija od pesme do pesme varirali, pa do gomile "rezanaca" i originala sa nešto lošijom produkcijom do fenomenalnih Blue Note izdanja sve se jasno, i različito moglo čuti. Svakako da ovo nikako ne može biti odlika pojačala budžet klase pa me je to samo dodatno motivisalo da proverim krajnje domete malog integralca.

Odlučio sam da maksimalno “zagrejem” svu opremu koja mi je trenutno bila na raspolaganju i pažljivo razmotrim svaki segment zvuka.

Armstrong i Elington na Menuettu u poredjenju sa NAD-om, zvuče primetno otvorenije, dinamičnije, sa posebnim naglaskom na zvuku trube koji je mnogo oštriji i definisaniji. Činele se čuju daleko bolje od onog  prostog "c" šuma koji je uobicajen na budžet opremi. One jednostavno mogu da dočaraju svaki mali kristal tog metalnog zvuka. Dirke klavira su izuzetno napadne i sa dobrom koloracijom, ni previše mekane ni previše oštre.

Tokom izvodjenja više jazz numera preko Patricie Barber pa do Cassandre Wilson shvatam da su tonovi svih instrumenata koji se provlače u ovom muzičkom pravcu izuzetno definisani, čisti i oštri. Upravo iz tih razloga na prvo slušanje Menuetto može da zvuči vrlo oštro i nezanimljivo. Razlog ovome leži upravo u tome što skoro sva budžet pojačala (pa i neka mnogo skuplja) daju na neki način specifičan, pomalo kolorisan zvuk. Sa Menuettom to nikako nije slučaj. Svakako da ovde nije reč o referentom pojačalu, ali sigurno jeste reč o uredjaju koji ima ima veoma neutralan i transparentan zvuk.

DALI-jev demonstracioni CD sa nekoliko izuzetnih numera i izvanrednom produkcijom pokazuje još jednu sposobnost Menuetta. Naime, tokom preslušavanja gore pomenutih numera primećujem da su prostornost i 3D slika izvanredni. Čuje se da se na ovome veoma puno radilo u Dayensu. Naspram svog prethodnika Ecstasy II pojačala Menuetto je u ovom segmentu daleko bolji.
Ali kako ekskluzivno saznajemo od proizvodjača zahvaljujući inovacijama ugradjenim upravo u ovo malo pojačalo i Ecstasy II doživljava svoj preporod u vidu nove i doradjene serije. Ali o tome će biti reči možda neki sledeći put.

Štaviše, preslušavajući Henry Mancinijevu temu iz "Pink Panthera", zatim i fenomenalni hor vodjen izuzetnim ženskim vokalom Mercedes Sose – "Misa Criolla" shvatam da je cela zvučna slika daleko prevazišla moje granice očekivanja za ovu klasu. Efekat “zvučnika” se gubi na oba para test kutija na kojima sam slušao. Pojačalo je u svom zvuku krilo puno iznenadjenja, a što duže sam pokušavao da udjem u njegov zvuk i objektivno ga procenim sve više sam bivao opijen muzikom i ritmom.

Reprodukcija niskih frekvencija

Prvi disk za ovaj deo testa bilo je Cosmic Sounds izdanje Duška Gojkovića “Blues in the gutter”. Jako dobra produkcija i snimak uz fenomenalno izvodjenje. Reprodukcija je izuzetno brza i dinamična sa činelama koje prosto seku vazduh. Bas sa bubnjeva ima dobar attack, ali ne nešto preteranu dubinu naspram izuzetne definicije i boje. Vrlo lako možete razlikovati moćan i dubok zvuk pedale naspram zvuka nekoliko manjih doboša, odnosno svaki od njih daje pomalo drugaćiji zvuk što je upravo i slučaj. Nema mutnog zvuka nema basa koji maskira ostali deo spektra, on je barem što se tiče jazz standarda perfektan. U segmentu reprodukcije bas gitare, kontrabasa i čela zadržane su iste karakteristike.  

Sem toga Menuetto vrlo provokativno nagoveštava da akustična gitara kako god snimana, u svom opsegu od 84 pa do 990 Hz ne sme imati nikakvu koloraciju. Reprodukcija gitara od Vlatka Stefanovskog “Jovano Jovanke” odnosno Johnny Cash-a sa albuma “Unchained” je izuzetno oštra i izazovna. Više nema dileme da li je u pitanju bas, električna ili akustička gitara. Svaka žica ima svoju boju svoju intonaciju i izuzetnu brzinu, naravno uz trajanje rezonancije svake odsvirane žice.

Električna gitara u numerama Stounsa, Sonic Youth-a, i The Cure-a razbija svaku dilemu da je pojačalo sklono samo odredjenim muzičkim pravcima. Rock muzika reprodukovana sa Menuettom nosi svoj osnovni bit, naravno uz obilje detalja i efekata. Jedini problem je samo što je produkcija ovog muzičkog žanra vrlo često ispod zadovoljavajućeg nivoa te se i to moglo čuti.

Zaključak I

Menuetto je dizajniran, osmišljen i cenovno rangiran prema audiofilima koji su finansijski limitirani ili naprosto ljudima koji žele da uživaju u dobroj muzici, a ne mogu ili ne žele da izdvoje čitavo bogatstvo za stereo sistem. Naravno, pri tome eventualni kupac mora napraviti kompromis koji se odnosi na korišćenje isključivo ručnih komandi, nepostojanje tonskih kontrola i ograničen broj ulaza. Ali ono što Menuetta izdvaja od drugih, svakako nisu funkcionalnost i brojne mogućnosti.

Naime, kada pojačalo od kojeg se to nije očekivalo uveliko prevazidje sva očekivanja, tada sva "kritičnost" onoga koji ga testira naglo splasne. Ostaje samo užitak u muzici, uz retke momente kada uočite neki neželjeni elemenat u zvuku, koji koliko sledećeg trenutka biva zaboravljen. I kao što svi znamo - u audio tehnici savršensto je nedostižno.