April 2005.

ROTEL RA-1062 integralno pojačalo

piše: Saša Daničić
© 2005, HiFiCafé.NET



Porodična ljubav i interes za muziku, pre nešto više od 40 godina direktno su inicirali osnivanje kompanije Rotel. Strast koja sa nesmanjenim intezitetom traje već decenijama usmerena je ka jedinstvenom cilju: kreiranju proizvoda čiji kvalitet će opravdati, a ne retko i prevazići količinu novca datog od strane audiofila i ljubitelja muzike.

Timski duh koji posebno preovladjuje unutar inženjerskog tima, kao i činjenica da se za komponente biraju one koje će pružiti najbolji mogući zvuk, rezultiralo je da unutar Rotel uređaja možete naći kondezatore iz Velike Britanije i Nemačke, poluprovodnike iz Amerike ili Japana, a toroidalni strujni transformatori predstavljaju sopstvene proizvode. Na pitanje koliko je važno imati kontrolu nad poreklom i izborom komponenti, u Rotelu odgovaraju kratko: "Izuzetno važno!".

Mali pogled u prošlost

Prvi i za sada jedini susret sa nekim od proizvoda sa potpisom Rotel desio se pre mnogo godina kada je jedan moj prijatelj kupio integralno pojačalo RA 840BX4. U to vreme (početkom 90-tih godina prošlog veka !!!) kada smo uglavnom imali neke mini linije ili pojačala stara nekoliko godina i u proseku po 15-tak kg žive vage, elegantni dizajn pomenutog modela je bio nešto što je na prvi loptu izazivalo kako simpatije, tako i izvesnu nevericu. Nidge ni traga predimenzioniranim tonskim kontrolama, blještavim LED diodama, o VU-metrima i da ne pričamo. Ali na sve ovo smo zaboravili onog trenutka kada smo na njega priključili Aiwa 3-head cassette deck i Jamo zvučnike, seli i poslušali to, za nas čudo od tehnike.

Evociranje uspomena bi nam oduzelo dosta vremena, ali za ovaj deo uvoda samo još informacija da nakon toliko žurki na kojima je Rotel bio zadužen za dobar zvuk, pojačalo je i dalje u funkciji. Tonske kontrole malo "krčkaju" i pucketaju, vidljivo je i par sitnijih ogrebotina i to je to.

Dizajn

Komande koje su na raspolaganju podeljenje su u nekoliko celina. Komanda za izbor seta zvučnika omogućava izbor A, B i A+B (u paralelnoj vezi) seta zvučnika. Na postoje komande za treble i bass, ali se tu nalazi komanda "Contour" realizovana kroz pozicije: L1, L2, H, LH i OFF, koja omogućavaju isticanje niskih (3-4 dB@100Hz), odnosno visokih frekvencija (3-4 dB@10kHz) ili obeju zajedno. Trenutne pozicije komandi za balans i potenciometra za jačinu zvuka označene sa plavom diodama koja ima krajnje umerenu jačinu osvetljenosti.

Komadne su robusne i ostavljaju utisak pouzdanosti prilikom korišćenja, a kao i prednja maska imaju atraktivan i dopadljiv završni "satenski" finiš sive boje (postoji i varijanta u crnoj boji).

Zadnjom stranom pojačala dominiraju zvučnički terminali koje iako sa potpisom Rotel su ustvari proizvod jednog od najrenomiranijih svetskih imena iz ove oblasti – WBT. Na njih je moguće povezati terminirane kablove (sa ogoljenim krajevima) poprečnog preseka od 5 mm2 i veće, odnosno kablove koji na krajevima imaju spade ili banane konektore. Pored njih se nalaze veoma kvalitetni, pozlaćeni RCA konektori. Na pojačalo je moguće je priključti 6 audio izvora zvuka (nije predviđen video ulaz). Phono ulaz za MM zvučnice nismo bili u prilici da testiramo. Na raspolaganju je takodje i ulaz za slušalice.

Pored izlaza za Tape1 i Tape 2, nalazi se i Pre-out, koji omogućava da se pojačalo poveze u bi-amping modu. Postojanje IEC utičnice daje mogućnost da originalni power cable zamenite po potrebi/želji sa nekim od drugog proizvođača (za vreme testa smo koristili Lapp strujni kabl umesto originalnog).

Sa gornje strane, koliko se može videti kroz proreze kojima je prekrivena cela gornja površina, uočavamo toroidalni transformator (350VA), dva kondezatora kapaciteta po 10000 μF, izlazni stepen urađen u push-pull tehnologiji i hladnjake koji bi za pojačalo od deklarisanih 60 W po kanalu (u opsegu od 20Hz -20 kHz) mogli ipak biti malo veći.

Inače, pojačalo tokom rada na poziciji „9 sati“ volume potenciometra se nije preterano grejalo, ali imamo utisak da u stvarnosti ono ipak "svira" sa nešto više vati po kanalu nego što to deklariše proizvođač (licitiranjem smo se zaustavili na cifri od oko 80-90W).

Remote control je standardnih dimenzija i funkcija i pored ovoga pojačala moguće ga je koristiti i za CD player RCD 1072 sa kojim ovo pojačalo čini svojevrsnu celinu.

Slušni test

Uređaj koji je stigao na test bio je već izvesno vreme u eksploataciji kod lokalnog distributera, tako da nije bilo potrebno proći kroz fazu "usviravanja". Slušanje smo započeli sa numerama sa dva albuma sastava Steely Dan - "Gaucho" i "Everything Must Go". Zvučna slika je bila veoma stabilna i nenapadna. Bas je čvrst i harmoničan. Zvuk bubnja je ispeglan, bez ikakve varijacije u dinamici, a u numeri "Babylon Sisters" tačno se čuje akcenat na drugom udarcu i to potpuno istog intenziteta od početka do kraja.

Zatim su su usledile numere makedonske grupe Anastasia sa soundtracka za film "Before the Rain". Vokali (bilo u solo ili horskoj formaciji) su artikluisani, razgovetni i bez koloracija. U završnici ritmički veoma brze deonice numere "Nine Iron Doors" uočili smo mali problem vezan sa tajmingom (kao da je najednom sve počelo da se usporava). Problematična je bila i boja (timbre) tradicionalnih instrumenata sa područja jugozapadnog Balkana kao što su kaval i tapan, koji zajednički čine melodijsku odnosno ritmičku potku ove, ali i većine ostalih numera sa ovog soundtrack-a.

Solo koncertni klavir u numeri "Convento di Sant'Anna" (OST "English Patient") bio je zgodan povod da pozovem komšinicu sa sprata, koja je nedavno odbranila magistraturu na Muzičkoj akademiji. Kao osoba koja svira klavir već petnaestak godina bila je verujemo i više nego dobar reper da nam kaže da li se i koliko verno čuje klavir u pomentoj numeri. Nakon što smo u pomnoj tišini preslušali ovu numeru, a pre nego što je komšinica rekla bilo šta, po izrazu lica dalo se naslutiti da je to – to. I nismo pogrešili. Po njenim rečima, intezivna upotreba pedala prilikom izvođenja se čula veoma jasno i ritmički precizno, ali nikako da ukupni zvuk bude lišen emocija. Donji deo spektra je bio posebno precizan, tonovi su vremenski trajali tačno koliko treba. Detalji su sa lakoćom stizali do nas, volumen instrumenta je bio veoma izražen i imali smo utisak skoro da se klavir nalazi u prostoriji gde smo sedeli. Lično sam već posle prvih taktova krišom sve vreme nogom pratio ritam, trudeći se da drugima ne smetam ovom svojom nesvesnom reakcijom (ovo neka bude ujedno i moj komentara).

Posle klavira, u istoj slušalačkoj postavci, prešli smo na "ozbiljnu" klasiku, koju je predstavljala i ovoga puta berlinska filharmonija (nadam se iskreno da nam zbog ovoga niko neće potraživati nadoknadu na ime autorskih prava). Odslušali smo nekoliko stavova iz svite "Peer-Gynt" i komentari su usledili skoro momentalno.

Ushićenje koje smo svi izrazili nakon što smo odslušali solo klavir ovoga puta je izostalo, što je i očekivano. U pitanju su kompozicije koje se u osnovi veoma razlikuju kako međusobno, a pogotovo u poređenju sa onom iz soundtracka "English Patient".

"In the Hall of the Mountain King " (Peer Gynt Suite No.1, Op.46) po svojoj "dramaturgiji" i na osnovu mog skromnog znanja vezanog za klasičnu muziku, spada u jednu od najdramatičnijih kompozicija koje su ikada napisane, i koje sam imao prilike da čujem uglavnom sa ploča ili CD-a. Komentar koji je dala komšinica upoređujući živo izvođenje na Kolarcu sa onim što je upravo čula, bio je u stilu da je ovde definitvno falilo adrenalina koji vas dok orkestar svira drži prikovane za stolicu, a istovremeno i želi da vas izbaci iz iste (neko reče kao na rolerkosteru !!!). Nedostajalo je veoma malo toga da utisak bude kompletan, što bi učinilo da ceo orkestar izađe iz zvučnika, a adrenalin dostigne nivo koji bi bio najpribližniji onome iz koncertne dvorane.

Ovde pravimo rez i nakon klasike prelazimo na "tamnu stranu" gde nas čeka sastav Bauhaus. Slušajući live verziju numere "Bela Lugosi's Dead" nije bilo problema sa doziranjem adrenalina kod nas slušalaca. Zvuk gitare je bio izraženo oštar i precizan, bez „produžetaka“, loudnesa i sličnih stvari koji mogu da zamaskiraju sliku. Bas je čvrst i prostran. Priznajem, bilo je veoma izazovno slušati ovo gitarski distorzirano izvođenje klasika sastava Bauhaus, čak i meni koji nisam neki veliki ljubitelj njihove muzike. Isto se desilo i sa još jednim "standardom" sa naše liste - White Stripes. Odsečni gitarski rifovi čuli su se tako da skoro da smo mogli sa u realnom vremenu skidamo akorde i harmonije numera "Seven nation army" i " I just don't know what to do with myself". Doboš i distorzirana gitara koji na manje anilitčnim sistemima znaju da se pomešaju, ovde su se čuli tačno i odvojeno.

Ovo je bila i situacija u kojoj smo mogli da osetimo koliku "buku" Rotelov može da napravi. Sve do sada volume potenciometar je bio je na poziciji od „10 sati“, ali sad smo morali da utišamo, i uopšte nismo osetili pad dinamike. Naprotiv, energije je i dalje bilo i više nego dovoljno za ovaj profil muzike.

Posle žestokih gitara spustili smo loptu i u CD playeru su se našli Louis Armstrong i Duke Ellington. Još jednom smo se uverili u kvalitet Rotelovog integralca. Detalji koji se inače ne čuju na jeftinijm sistemima sad su se pojavili blistavi i jasni. Glas L. Armstronga koliko god to zvučalo kontradiktorno bio je suptilan, čist i živ. Zvučna slika je bila prisutna u svom svojem bogatstvu, nedostajao je samo dim lokala u kojem je ovaj materijal snimljen davne 1961. godine.

Za kraj smo ostavili jednu premijeru u vidu diska Šabana Bajramovića (disk je stigao par dan pre ovog testa, sredinom aprila 2005.). Jasna i reska duvačka sekcija, kontrabas koji je tu pored nas i blago ali sigurno nam pomera stomak, harmonika i Šabanov glas, već nakon prve numere stvaraju utisak veoma nalik onome kakav je u pravoj kafani.

Zaključak

Sve prethodno rečeno može da navede potencijalnog kupca na zaključak da ovome integralcu se nema šta puno zameriti. Što i nije daleko od istine, ali ipak nije istina do kraja.

Slušajući solo instrumente, prevashodno akustične zičane instrumente (izuzimajući klavir) primetno je da nekima od njih ovo pojačalo manje ili više smanjuje "dimenzije", a u odredjenim situacijama i menja osnovnu boju tona. Takodje, imamo utisak da pojačalo zna ponekad i da umanji prostor u kojem je nastao neki snimak, i kao da malo nedostaje vazduha, što rezultira da vas muzika ne ponese do kraja.

Kod numera koje su brzog ili bržeg tempa, odnosno kada su u pitanju kompleksna izvođenja (odnosno kao izvođači se pojavljuju veliki jazz ili filharmonijski orkestri) timing može biti problematičan. Oseća se nedostatak agilnosti i brzine da informacija bude ritmički korektno prezentovana, muzika zvuči malo sporije i rastegnuto, kao da se usporava. Kao dodatak ovome verovatno ćete imati i manjih problema da raspoznate sve instrumente koje su na sceni. 

Delimičnog "krivca" za ovo možda treba potražiti u kablovima kojima su zvučnici bili povezani sa pojačalom, i sa kojima smo i u prethodnim testovima uočavali slične simptome. A i pomenti model B&W kutija nije svemoguć.

 Ako vam pre svega cena nije problem, imate sobu za slušanje muzike od nekih min. 20 m2, i ako ste "muzički podvodljive" prirode, ovo pojačalo vam se bez skoro ijednog "ali" preporučuje samo od sebe.

Generalno govoreći, RA 1062 i pored manjih ograničenja (tj. nedostataka koje smo uočili tokom testa) je definitivno "all round" ili ako više volite "full range" tip integralnog pojačala. S obzirom na klasu cene slušaocu će lako i veoma verno uspeti da kreira iluziju i doživljaj muzike bez obzira da li je reč o studijskom ili živom snimku. Lični doživljaj koji ćete imati slušajući muziku sa ovim pojačalom kao delom vašeg sistema bez nekih većih ograničenja izazvaće sasvim sigurni ushićenje i naterati vas da se prepustite uživanju, ili čak i da zaigrate sami ili u još bolje u paru. Linearnost i neutralnost zvuka koja je veoma primetna, omogućava vam da čak i ako "odvrnete" pojačalo malo (dosta) više od uobičajenog ne izgubite skoro ništa od finoće i lepote zvuka, kao ni topline i sjaja instrumenata, odnosno vokala.

Ili kao što je bilo u mom slučaju, da nakon što smo završili test i što sam ispratio "goste", sišavši do lokalnog dragstora budem upitan od komšinice iz druge zgrade sa kojom delim zajednički zid od balkona: "Komšija, a jel' ste vi to nešto slavili popodne !?"

 

vrh strane