Razmišljajući kako da počnem prikaz Mercury Fusion 2 zvučnika, pokušao sam da se setim kada i u kom okruženju sam poslednji put bio u prilici da onako ozbiljnije čujem neki od modela iz Tannoy programa.

Ako se nisam negde zaturio u svom prisećanju (a rano bi bilo da mi takve stvari počnu dešavati, barem što se tiče hi-fija) morao sam sebi priznati da tome ima skoro više od jedne decenije i još par godina pride. Da ne zalazimo suviše u detalje hajde da kažem da je to bilo u nekoj od režija, odnosno studija muzičke produkcije Radio Novog Sada. Radeći sa manjim prekidima skoro 4 godine na radiju, svakodnevno sam se susretao sa Tannoy zvukom. Ono što mi se nameće kao prva asocijacija kada se prisetim tih vremena, a što bi po nekoj logici trebalo da sugeriše da je reč o iskustvu koje se ne zaboravlja tako lako je jedna izrazita neutralnost i prirodnost zvuka.  

U periodu kada su se radijski priliozi pripremali na magnetofonskim trakama, kada je montaža istih znala da traje po nekoliko sati ili pak dana (kada je recimo bio u pitanju dramski program), kada se muzika emitovala sa ploča i CD-ova (pa i sa već pomenutih 1/2" magnetofonskih traka) izbor zvučničkog, odnosno monitorskog sistema je bio od najvećeg značaja. Iskusivši nebrojeno puta duge montaže u sitne noćne sate, bezbrojna preslušavanja snimljenog, često pri veoma visokim nivoima glasnoće, sasvim sam siguran da bi posle završenog posla moje psiho-somatsko stanje kao i stanje dežurnog snimatelja bilo u daleko gorem stanju da su umesto Tannoy zvučnika bili neki drugi.

U današnje doba digitalne montaže i procesa emitovanja pre svega radio programa, koji sa onim od pre samo jednu deceniju i nema baš mnogo dodirnih tačaka, jedna je čini ipak ostala zajednička – dobar i precizan monitorski zvučnik koji omogućava dugotrajni rad sa zvukom bez zamora.

Šta od svega ovoga nudi danas Tannoy kada su u pitanju zvučnici namenjeni najširem krugu konzumenata kako za slušanje muzike u stereo okruženju, tako i za gledanje koncerata i filmskih hitova u surround okruženju? Da li ću moći da "prepoznam" nešto od zvuka kakvog ga pamtim iz perioda studentskih dana i rada na radiju?

Imajući u vidu dimenzije svog trenutnog dnevnog boravka od nekih 16m2 logičan izbor za proveru gore navedenog bio je drugi po veličini model iz Fusion serije sa oficijelnim nazivom Mercury F2. Ako ovo nekog zbunjuje ili mu se ime na neku način čini poznatim, u pravu su i jedni i drugi. Naime, pomenuti model zvučnika je naslednik modela Mercury MX-2 koji je pre par godina bio jedan od nekolicine best-buy modela na tržištu. Evo ga sada u jednoj modernijoj i tehnološki doteranijoj varijanti, za neke nove ali i za stare ljubitelje Tannoy zvuka, koji svoju vernost kompaniji i zvuku koja ona neguje možda trenutno ne mogu da isprate do kraja finansijski kupovinom nekog od modela serije Sensys ili pak Prestige – ali i ne žele da se liše tog zvuka do kraja.

Tannoy nikada nije mogao da se pohvali da mu je dizajn bio jača strana, iz razloga koji mogu biti i onakvi i ovakvi. Ili su smatrali da to nije bitno, ili kupci nisu obraćali pažnju na to, ili su se žalili i žalili pa na kraju odsutali, ili im je dizajnerski tim bio u permanentnoj krizi što se inspiracije tiče  – šta god bilo, Mercury seriji se sa te strane skoro pa ništa nema zameriti. Kabinet je jedostavnnih linija, završni finiš je raspoloživ u furniru nijanse jabuke ili tamnog hrasta, sa blago zaobljenim prednjim ivicama. Sa zadnje i bočnih strana korišćen je MDF debljine 15 mm, odnosno 19 mm MDF-a sa prednje strane, akustički su stranice veoma dobro spojene (što se lako da proveriti kuckanjem prstom po samom kabinetu) tako da samo kutija ostavlja veoma pouzdan utisak kada se postavi na odgovarajuću poziciju za slušanje. Kutija je bas-refleksnog tipa, a prisustvo dva para konektora omogućava bi-wiring onima koji su ljibitelji takvog načina vezivanja zvučnika na pojačalo. Drajveri su magnetski oklopljeni tako da kutije možete postaviti blizu televizora i sličnih uredjaja, bez bojazni da će doći do medjusobne interakcije i neželjenih efekata.

Unutar bas-refleks otvora nalaze se fabrički ubačeni valjkasti sundjeri sa kojima se može eksperimentisati po pitanju prisustva i boje zvuka na frekvencijama najnižeg dela zvučnog spektra.

U okviru testa sundjeri nisu korišćeni, zvučnci su bili povezani na standardan način sa jednim parom kablova po kanalu, a fabrički isporučeni bi-wire bridge-vi su bili zamenjeni DIY kablovima dužine po 5 cm izradjenim od OFC bakarnih provodnika.

Sveukupnom utisku koji prati ove zvučnike koji će bez ikakvih problema naći svoje mesto u najrazličitijim životnim i radnim prostorima (bez obzira da li su oni vaših ruku delo ili produkt nekog od trenutno aktuelnih stručnjaka za enterijer) na kraju dodajmo i prednju zaštitnu masku koju bez obzira na njenu "vizuelnu" vrednost preporučujemo da skinete kod ozbiljnijeg slušanja vaše omiljenje muzike.

Za ljubitelje feng-shuija takodje preporuka - manje kamenčiće i slične džidža-bidže savetujemo da skinete sa zvučnika pogotovo pri jačim nivoima glasnoće tokom slušanja.

Treba napomenuti da Mercury Fusion serija pored pomenutog uključuje još 5 modela zvučnika koji u full setup-u predstavljaju rešenje namenjeno pre svega ljubiteljima filmova na DVD-u, odnosno koncerata snimljenih u surround tehnologiji: F1 (bookshelf), F3 i F4 (podnostojeći), FR (R-rear, tj. za surround efekte) i FC (centralni zvučnik).

A sada da vidimo kako sve ovo zvuči, udobno zavaljeni u svoju sofu, fotelju, stolicu za ljuljanje, možda tronožac ?!

Zvučni test

Period usviravanja je trajao nekih desetak dana što je sasvim dovoljno da za zvučnike ove klase kabinet, drajveri i sama skretnica dodju veoma blizu neke svoje finalne pozicije gledano kako sa mehančke tako i sa zvučne strane. U tih desetak dana ono što sam jedino uspeo da primetim je promena u "prozračenosti" visokog dela spektra, koji je nakon pomalo mutnjikavog i maglovitog starta tokom perioda usviravanja stigao da faze vedrog prolećnog jutra.

Kod zvučnika ove klase i cene skoro po pravilu izbegavam da pravi oficijelne testove sa proverenim izvodjačima odnosno izdanjima, koja manje ili više nose prefiks audiofilski u svom imenu ili gde već. Po principu slučajnog uzorka odobarao sam one diskove koji su mi slušali u tom trenutku (u pitanju su bile dve test sesije, a par izdanja se ponovilo u obe sesije, sa različitim pojačalima).

Domaća muzička produkcija u poslednjih nekoliko godina pored toga što kuburi sa manjkom kvalitetnih izdanja, ima dodatni problem vezan za mastering odnosno kvalitet štampe finalnog proizvoda, tj. samog CDa. Kako po ukusu naginjem zvuku koji gaji muzička produkcija B92, "preslišao" sam par njihovih izdanja. Pre svega u nameri da proverim da li mogu da uživam u muzici kao takvoj, a ne u kvalitetu samog snimka (mada bi zajedno bilo najbolje) odabrao sam albume Eve Braun, Belgrade Coffee Shop Vol. 1, orkestra Bobana Markovića, Darkwood Duba i Rambo Amadeusa.

Naravno, rezultat je očekivano varirao od snimka do snimka i od izvodjača do izvodjača. Pre nekim normalnim nivoima glasnoće i malo preko, bilo je zaista prijatno i uz puno cipkanja koji prati ritam slušati Speed Limit, Rambo Amadeusa i tu i tamo Darkwood Dub. Čim se uslovno govoreći sa "elektronike" skrenulo malo više u gitare ili onako "do dna" – u trube, zvuk je zadržao na attacku i melodičnosti, ali se timbar instrumenata primetno gubio (opet zavisno od snimka do snimka). Ali što je nabitnije – sa manje ili više koloracija u zvuku, muzika je sve vreme bila tu oko vas.

Sledeći krug uključuje nekoliko MP3 kompilacija po slučajnom izboru i to su ovoga puta Giles Peterson worldwide mixevi. Iako se jasno uočava da je reč o komprimovanim snimcima kojima pre svega manjka dinamika i dubina zvučne slike, ipak se tome generalno gledajući nema šta preterano zameriti – numere se smenjuju, ritmovi se menjaju, zvučnici sviraju, po nešto se zamuti manje ili više, vokal nije baš najčistiji, ali nešto se non-stop dešava.

Morrissey i ekipa odavno nisu bili na programu mog CD playera – evo ih na koncertu u Earl's Courtu. "Bigmouth strikes again" i "First of the gang to die" pored ostalih numera – kvalitet snimka se odmah prosledjuje kroz zvučnike i evocira uspomene i sećanja na neka davna putovanja auto-stopom sa walkmanom na ušima i dva kasete The Smithsa u rancu. Nema dileme, to je taj glas, gitara ovoga puta nije u rukama Johnnyja Marra, ali ima tu potrebnu koncertnu reskost koja vas prožima dok solidno pojačanog nivoa glasnoće slušate numere sa koncerta u pomenutoj londonskoj sali.

I da neko ne bi pomislio da ću ja sada da krenem nešto da lamentiram i prisećam se tamo nekih dogadaja od pre skoro 20-tak godina, pravimo rez i u CD player ubacujem prvenac bubnjara Manu Katchea, objavljenog za etiketu ECM. Vrhunski snimak, sa prvom ligom jazz muzičara srednje generacije i da vidimo šta će sada Tannoy-i da kažu. Puštam numeru "Rose" i nakon njenog završetka onako poluzatečenog, kao da me zvučnik kuca po ramenu i pita "Nisi baš ovo očekivao ?!".

A u ušima i dalje čujem samo disanje Jana Garbareka dok svira saksofon u pomenutoj numeri sa realnošću i analitičnošću van svakog očekivanja od zvučnika ovih dimenzija.

Ovde apetiti rastu i hoću još dodatno da su mi se analitičnost ali i mikro dinamika iz prethodnog snimk samo "učinile" ili ovi zvučnici imaju skrivene adute oko koji se treba potruditi i uz pravi izbor muzike omogućiti im da izadju na svetlost dana. Za ovakve stvari, koliko god zvučalo passé, izbor pada na nešto iz bogatog opusa Cassandre Wilson. Par numera sa albuma "New Moon Daughter" – obratite pažnju na paljenje šibice na početku numere "Strange Fruit" odnosno klasik Neila Younga "Harvest Moon" – savršen primer kako sitni detalji kao i u životu tako i prilikom slušanja muzike mogu da proizvedu osećaj zadovoljstva i smirenosti.

U takvim trenucima slobodno zaboravite kako na zvučnike tako i na ostatak sistema, dok čekate sledeću pa nakon nje i sledeću numeru i tako redom.

 

Zaključak

Par dana nakon što su utisci slegli zapisao sam na papir nešto što bi trebalo da bude zaključak:  kutije veoma ugladjenog zvuka, sa malim izobličenjima, zvukom koji ne uzmemirava, koji je daleko od neutralnog, ali na momnente ume da pruži vrlo realan zvuk, sa basom koji je prsutan ali ne uvek i kontrolisan do kraja, momentalno reaguju na kvalitet snimaka koji im stiže iz izvora zvuka, ne baš pogodne za tranzistorka pojačala koja imaju primesu cevnog zvuka u sebi (kao Audio Analogue Primo Settanta), vrlo dobre u kombinaciju sa tranzistorskim pojačalima koja se ističu analitičnim i otvorenim zvukom (Dayens Menuetto), ...

Iznenadjujuće širokog spektra primene, kompatibilne sa širokim spektrom pojačala (uz gore navedenu opasku vezano za one koji naginju cevnom zvuku), Fusion 2 zvučnici su vredni razmatranja ako tražite nešto na čemu će vam tokom celog dana svirati muzika, sa čime ćete moći da ispratite manju kućnu zabavu, da uživate u snimcima klasičnog i vokalnog jazza, ali i u živoj rok svirci bez obzira da li ona stiže sa CD-a ili DVD-a. I naravno još mnogo toga što vam padne na pamet. Od Tannoya se drugačije i ne očekuje.